Dekomodifikacija rada
Sadržaj
Definicija pojma
Kao jedna od osnovnih institucija kapitalističkog sistema, najamni rad podrazumeva socio-ekonomski odnos između radnika i vlasnika kapitala u kome je radnik prinuđen da prodaje svoju radnu snagu (za nadnicu) kako bi se izdržavao, odnosno preživeo. Dekomodifikacija rada ili ukidanje robnog karaktera rada predstavlja napor da se raskine veza između najamnog rada i reprodukcije, odnosno da se radnik oslobodi prinude da prodaje svoj rad kako bi preživeo. Komodifikacija, kao proces postajanja robom, podrazumeva da neko dobro ili usluga dobija “razmensku” (tržišnu) vrednost, a dekomodifikacija da dobro/usluga gubi robni karakter odnosno prestaje da bude tržišno vrednovana a njena upotrebna vrednost postaje dominantna.
Dekomodifikacija rada prema tome označava “stepen do kojeg pojedinci/ke, ili porodice, mogu nezavisno od tržišta ostvarivati socijalno prihvatljiv standard života” ili “do dekomodifikacije dolazi kada određena usluga postane pitanje prava, odnosno kada osoba može da se izdržava, a da se pritom ne oslanja na tržište” (Esping-Andersen, 1990).
Napori u pravcu dekomodifikacije rada se u kapitalističkom kontekstu pojavljuju: kroz državu kao nastojanja da se robni karakter rada ograniči socijalnim politikama i garantovanjem ljudskih i socio-ekonomskih prava, odnosno razvojem javno finansiranih usluga i države blagostanja; i kroz prakse samoorganizacije i uzajamne pomoći radnika/ca kojima se ublažava preterena izloženost tržišnim silama, ali i eksploatacija rada (činjenica da vlasnik kapitala prisvaja višak vrednosti proizveden kolektivnim radom) i njegova alijenacija/otuđenje (činjenica da radnik nema kontrolu nad procesom i proizvodima rada), kao što su zadrugarstvo i mutualizam, samoupravljanje, i sindikalizam.
Teorijska geneza
Marksistička analiza prva tematizuje posebno mesto (najamnog) rada u kapitalističkoj proizvodnji: ljudski rad proizvodi višak vrednosti (produktivni rad), dok se istovremeno sam proizvodi u sferi izvan kapitalističke ekonomije, u sferi društva, odnosno domaćinstva (neproduktivni rad). Drugim rečima “proizvodnja robe i usluga i proizvodnja života deo su jednog integrisanog procesa” (Bhattacharya internet).
Prepoznajući ovaj dvostruki karakter rada, Karl Polanji (Polanyi) kritikuje tržišni liberalizam ističući da samo-regulišuće tržište nije ni efikasno niti omogućava ravnopravne ishode. Da bi uopšte bilo moguće, savršeno samo-regulišuće tržište bi prema Polanjiju ljudska bića (i prirodu, odnosno zemljište) moralo takođe da pretvori u “čistu” ili “pravu” robu (u potpunosti ih komodifikuje), što bi međutim za ishod imalo potpuno uništenje i društva i prirode. Kako Polanji “pravu” robu definiše kao nešto što je proizvedeno za prodaju na tržištu, a imajući u vidu da ljudska bića i priroda to nisu (jer se proizvode nezavisno od tržišta) ona predstavljaju “fiktivnu” robu (novac i kredit su za Polanjija takođe fiktivne robe jer su nužno oblikovane državnim politikama). Pošto je tržište prema tome nužno manjkavo, državna intervencija u vidu javnih usluga, garancije ljudskih i ekonomsko-socijalnih prava, monetarne politike i dr. je neophodna kako bi se osigurao opstanak društva (i prirode) i njihova reprodukcija (obnavljanje).
Pored moralnog (da je ljude i prirodu jednostavno nemoralno u potpunosti komodifikovati) i državnog (da država mora da se uključi u ekonomiju kako bi održavala fiktivne robe), Polanji navodi i argument “dvostrukog pokreta” – da će napori u smislu veće deregulacije i “osamostaljivanja” tržišta nužno rezulitirati otporom: u tržišnim društvima na delu su uvek dva suprotstavljena pokreta – pokret laissez-faire za širenje opsega tržišta i zaštitni protiv-pokret koji nastoji da društvo sačuva od destruktivnih posledica tržišta.
Širenje tržišta na sve društvene oblasti i jača komodifikacija fiktivnih roba će nužno ugroziti i sam kapitalistički sistem. Ne samo (reproduktivni) rad, priroda i novac, već i kulturna zajednička dobra poput znanja i jezika, predstavljaju kapitalizmu inherentne “konstitutivne nečistoće” (Hodgson) koje mu, iako se proizvode nezavisno od njega, obezbeđuju uslove postojanja i na taj način ga stabilizuju. Kada bi mu se ove “nečistoće” totalno ukinule ukinuli bi mu se istovremeno i uslovi postojanja (Matković 2018).
Teorije socijalne reprodukcije idu korak dalje konstatujući da se “u kapitalističkim društvima većina ljudi izdržava kombinujući plaćeno zaposlenje i neplaćeni kućni rad” (Bhattacharya internet) i fokusirajući se na razliku između produktivnog i neproduktivnog rada problematizuju odnos robne proizvodnje i društvene opresije, odnosno analiziraju kako se društvena reprodukcija u kapitalizmu prelama po osama roda, rase, seksualnosti itd. Zahtev za socijalizacijom reprodukcije, i konkretnije socijalizacijom kućnog rada, kao jedan od osnovnih zahteva marksističkog feminizma, jedan je od najprepoznatljivijih primera ovog teorijskog pravca.