Ekonomska demokratija
Ekonomska demokratija predstavlja set principa čiji je zajednički cilj postizanje jednake raspodele ekonomske, a time i političke moći u društvu. Kao koncept, ona je usmerena na kritiku savremenih odnosa proizvodnje u kapitalizmu kao suštinski nedemokratskih sve dok se demokratija zadržava u nominalno političkoj ravni. Pošto se politička moć bazira na ekonomskoj, za postizanje suštinske demokratije neophodna je ravnopravnika distribucija ekonomske moći.
Ekonomska demokratija podrazumeva prebacivanje moći odlučivanja u ekonomskoj sferi društvene reprodukcije sa vlasnika privatne svojine na šire društvene grupe.
Učešće je omogućeno na bazi različitih oblika kolektivnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, prirodnim bogatstvima i infrastrukturom, kojima se upravlja u korist svih članova društva/zajednice.
Ovo je osnova za uspostavljanje principa participativne demokratije koji podrazumeva oblik demokratije u kome se odluke donose uz učešće svih onih kojih se posledice tih odluka tiču.
Preduslov za ravnopravno učešće predstavlja dekomodifikacija radne snage kojom se postiže određeni nivo nezavisnosti ljudske reprodukcije od tržišnog mehanizma tako što se osnovne potrebe (ishrana, stanovanje, zdravlje, obrazovanje) zadovoljavaju izvan tržišta.
Kako bi se osiguralo efikasno zadovoljavanje različitih, često sukobljenih potreba zajedničko planiranje mora da uključi i princip ekonomske solidarnosti koji podrazumeva iznalaženje najefikasnije alokacije ograničenih resursa u skladu sa potrebama i interesima različitih društvenih aktera.
Dodatno, neophodno je i poštovanje principa održivosti životne sredine koji podrazumeva odgovornu interakciju sa okolinom kako bi se izbeglo iscrpljivanje ili propadanje prirodnih resursa i omogućio dugoročni kvalitet životne sredine.
Kako bi se obezbedilo što efikasnije funkcionisanje prethodnih principa neophodno je i unapređenje javne infrastrukture koja može omogućiti neometano funkcionisanje ekonomskog i političkog života zajednice kroz obezbeđivavnje neophodnih fizičkih, društvenih i digitalnih infrastruktura.
Krajnji cilj ekonomske demokratije jeste uspostavljanje procesa koji će omogućiti bolje zadovoljenje difuznih potreba jednog društva kroz demokratizaciju ekonomske sfere putem uključivanja u proces planiranja i donošenja odluka svih onih na koje se posledice odluka odnose.
|
Modeli i prakse
Postoje brojni istorijski, ali i savremeni, modeli i prakse u kojima se pomenuti principi u okviru ekonomske demokratije realizuju. Želeći da konkretizujemo šta znači ostvariti ekonomsku demokratiju, ovi modeli i prakse su kritički su analizirani i predstavljeni kao mogući pravci promišljanja i delovanja.
Zajednička dobra (eng. commons) se najčešće definišu na osnovu njihova tri međusobno zavisna, konstitutivna elementa - (zajednički) resurs, zajednica koja ga koristi i institucije, odnosno režim i pravila upravljanja.
Decentralizovane i javne/zajedničke digitalne infrastrukture odnose se na one prakse proizvodnje, održavanja i korišćenja digitalne infrastrukture kao i tipove vlasništva nad njom koji se uspostavljaju u kontrastu spram dominantne, kapitalističke digitalne ekonomije.
Decentralizovane ili distribuirane društvene mreže su one digitalne mreže koje pružaju uslugu povezivanja na internetu, a čija je infrastruktura, u kontrastu spram dominantnih platformskih modela društvenih mreža, distribuirana na mnogobrojne pojedinačne provajdere
Participativno budžetiranje predstavlja proces uključivanja svih zainteresovanih aktera (građana, privrede i civilnog društva) u odlučivanje o raspodeli javnih sredstava za infrastrukturu, rekreaciju, kulturu i dr.
Zadrugarstvo i mutualizam polazište imaju u uzajamnoj pomoći, saradnji i udruživanju kao načinu da se zadovolje pojedinačne i grupne potrebe
Radničke zadruge su jedan od modela zadružnog organizovanje koji doprinosi dekomodifikaciji rada, utoliko što članovi, koji su ujedno i zaposleni, imaju vlasništvo i kontrolu nad zadružnom svojinom i procesom donošenja odluka.
Sindikati su organizacije koje predstavljaju interese radnika u odnosu prema vlasnicima kapitala sa jedne i državu sa druge strame, i to putem kolektivnih pregovora o visini plate, uslovima rada i drugim pitanjima iz radnog odnosa.
Univerzalni osnovni dohodak je predlog politike kojom se individualizirani dohodak bezuslovno dodeljuje svim rezidentima u jednakim iznosima, bez obzira na veličinu njihovih prihoda.
Baštenske zajednice ili zajedničke bašte podrazumevaju bilo koji komad zemlje koji kultiviše grupa ljudi za to koristeći pojedinačne ili zajedničke parcele na javnom ili privatnom zemljištu.
Odrast (eng. degrowth) je paradigma koja sagledava napredak društva i prirodnog okruženja kroz radikalno drugačije poimanje ekonomskog razvoja. Preispitivanje i odbacivanje ideje eksponencijalnog rasta zasnovanog na akumulaciji profita i promišljanje društvenih i ekonomskih alternativa jeste u srži same teorije odrasta
Priroda kao zajedničko dobro podrazumeva postojanje prirodnih resursa koji su dostupni svim članovima/icama jedne zajednice ili društva. Ovi resursi predstavljaju zajedničku svojinu cele zajednice/društva, a ne zbir privatnih svojina njenih pojedinčanih članova/ica, niti javnu svojinu kojom upravlja određena država.
|
