Radničke zadruge

Radničke zadruge su jedan od modela zadružnog organizovanje koji doprinosi dekomodifikaciji rada, utoliko što članovi, koji su ujedno i zaposleni, imaju vlasništvo i kontrolu nad zadružnom svojinom i procesom donošenja odluka.

Definicija pojma

Radničke zadruge predstavljaju vrstu zadruga koje se bave proizvodnjom i pružanjem usluga i koje su u vlasništvu članova koji su ujedno njeni zaposleni. Radničke zadruge u prvom planu imaju unapređenje kvaliteta života radnika-članova, stvaranje dostojanstvenog radnog okruženja i održivost radnih mesta. U radničkim zadrugama dobit se raspodeljuje na pravičan način uzimajući u obzir funkciju, odgovornost i kompleksnost zadataka koje pojedinci obavljaju, srazmerno njihovoj produktivnosti i ekonomskim kapacitetima zadruge, i vodeći računa o tome da platne razlike ostanu niske. Potencijalni članovi moraju da prođu kroz probni period kako bi postali punopravni članovi i isključena je mogućnost da se kupovinom dodatanih akcija uveća moć u odlučivanju ili dobiti od zadružne delatnosti. Radnici-članovi imaju i određene obaveze uključujući obavezu da rade u zadruzi, obavezu da prisustvuju sastancima i glasanju i da učestvuju u drugim aktivnostima zadruge. U današnjem kontekstu koji karakteriše rastuća fleksibilizacija rada, koja za posledicu ima eroziju radnih i socijalnih prava, sve veću nezaposlenost i rast nejednakosti, radničke zadruge pokazuju se kao poželjan biznis model. Za razliku od kapitalističkog preduzeća koje se bazira na privatnom vlasništvu i pravu vlasnika da slobodno raspolažu profitom, individualna vlasnička prava u (radničkim) zadrugama su ograničena zbog toga što svi članovi imaju jednak udei u odlučivanju - radničke zadruge predstavljaju model poslovanja u kome zaposleni imaju najviše učešća, kako u vlasništvu zadruge tako i u upravljanju

Teorijska geneza

Iako se u praksi javlja još u pretkapitalističkim društvima, ideja zadrugarstva dobila je na zamahu početkom 20. veka, tačnije u periodu između Francuske Revolucije (1789) i revolucionarnih promena 1848. godine. Zadružno organizovanje predstavlja odgovor na ekonomske i društvene probleme uzrokovane širenjem industrijskog kapitalizma, uključujući ekstremnu komodifikaciju (jeftine) radne snage koja se koncentriše u gradovima i uništavanje malih proizvođača usled mehanizacije i omasovljavanja proizvodnje. Polaznu osnovu zadružnog pokreta predstavlja kritika nejednake raspodele ekonomske moći koja se preslikava i na društvenu sferu u vidu rastućih društvenih nejednakosti. Iz tog razloga smatra se da bi promena ekonomskih odnosa donela i sveobuhvatnu društvenu transformaciju i osigurala dostojanstvene uslove rada i života za sve. Već u idejama ranih socijalnih utopista Roberta Ovena i Šarla Furijea, koji se smatraju začetnicima modernog zadružnog pokreta, nailazimo na tezu po kojoj su humani društveni odnosi neodvojivi od uspostavljanja ekonomskih odnosa koji bi odgovarali na čovekovu potrebu da stvara i proizvodi u zajednici sa drugima i u demokratskim radnim organizacijama. Za Ovena put ka takvom društvu moguć je samo na postepen način i to putem šierenja kooperativnih sela (engl. villages of cooperation) u kojima bi sve aktivnosti bile zajedničke, uključujući obradu zemljišta, obrazovanje, rad u kući, i služile bi društvenoj reprodukciji, a ne uvećanju lične dobiti. Slično njemu Furije smatra da ekonomska prinuda guši zadovoljstvo koje ljudi treba da imaju u radu, a da je osnovni uzrok prinude kapitalistički društveni i ekonomski sistem jer ograničava ljudsku slobodu terajući ljude da rade za nadnicu. Zajednice proizvođača i potrošača koje Furije oslikava podrazumevale bi organizaciju rada u kojoj se se članovi smenjuju u obavljanju različitih zadataka koje bi preuzimali shodno svojim afinitetima.

Radničke zadruge prepoznate su i u drugim pokretima i teorijskim pravcima, kao što su sindikalizam/anarho-sindikalizam, mutualizam, autonomizam i libertarijanski socijalizam. Razvoj radničkog pokreta, jačanje socijalistički partija u devetnaestom veku i rastuća uloga sindikata za koje je zadrugarstvo predstavljalo dio sveobuhvatne strategije za unapređenje radnih uslova, značajno su doprineli popularizaciji prakse udruživanja putem radničkih zadruga. Pored toga, tradicija udruživanja zanatlija i trgovaca putem gildi i naročito praksa osnivanja mutualističkih udruženja (organinizacije uzajamne pomoć) predstavlja bazu na kojoj je rastao zadružni pokret (internet Curl). U novijoj istoriji značajan doprinos u jačanju zadružnog pokreta imali su italijanski autnomni levi društveni pokreti (autonomizam/marksistički autnomizam/operaizam), koji su se vodili idejom o nužnosti osnivanja samoupravnih/autonomnih političkih, društvenih i ekonomskih organizacija nezavisnih od države i to putem direktne akcije, nezaviso od tradicionalnih političkih partija i van državnih institutcija.

Kratka istorija

Unutar zadružnog pokreta u Evropi s početka 19. veka teško je napraviti distinkciju između proizvodnih i radničkih zadruga. Možemo reći da su one u tom periodu blile i jedno i drugo s obzirom da se radilo o malim zanatskim radnjama čiji vlasnici su ujedno bili i zaposleni, ali primarni cilj udruživanja je zaštita malih proizvođača od krupnog kapitala, bez da se dovodi u pitanje kapitalistički način proizvodnje, privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju i sistem nadnica (vidi Vukčević 1981). Iz tog razloga domete zadrugarstva u tranformaciji proizvodnih i društvenih odnosa u ovoj fazi treba uzimati sa rezervom, iako se na njih može gledati kao na pokušaj radnika (zanatlija koji su i radnici i vlasnici) da zadrže kontrolu nad radnim mestom (svojom radionicom). S druge strane, zadružni pokret u Americi mnogo je bliži radničkom pokretu naročito imajući u vidu da je imao jaku podršku sindikata u borbi za unapređenje položaja radničke klase, ukidanje “najamnog robovlasništva” (engl. wage salvery) i uvođenje demokratije na radnom mestu. Naredni veliki talas zadružnog organizovanja u Americi se dešava neposredno pre početka Drugog svetskog rata i to zahvaljujući politikama New Deal-a kojima je država između ostalog unapredila infrastrukturu za zadružno organizovanje kao deo ekonomskih politika koje su imale za cilj otklanjanje posledica velike depresije. U posleratnoj Evropi takođe dolazi do revitalizacije zadružnog organizovanja koje je bilo ugušeno u vreme fašističkih diktatura, a naročito zahvaljujući jačanju društvenih pokreta, grasroot organizacija i pokreta i neprofitnih inicijativa koje često prerastaju u zadruge.

Čini se da je svest o ograničenjima kapitalističkog načina proizvodnje i potrebi alternativnih ekonomskih modela naročito porasla zahvaljujući periodičnim krizama kapitalizma i rastu nezaposlenosti koju one uzrokuju. Danas je sve više pokreta i organizacija koji se zalažu za humanije i pravičnije ekonomske odnose ukazujući na destruktivne efekte koji imperativ rasta koji diktira kapitalistički način proizvodnje ima po ljudske zajednice i prirodu. Prema rezultatima istraživanja Evropske asocijacije zadruga rađenom 2016. na globalnom nivou postoji preko 260.000 radničkih zadruga, a kada je u pitanju Evropa prednjače Francuska, Španija i Italija, pri čemu je najveći broj aktivan u oblasti industrijske proizvodnje, prehrambenoj industriji i u uslužnim delatnostima. Zadružno organizovanje sve je atraktivnije i za samozaposlene radnike (frilensere), naročito među radnicima u gig ekonomiji. Udruživanje putem platformskih zadruga (zadruge koje koriste online platforme) predstavlja način na koji radnici angažovani putem digitalnih platformi mogu da utiču na probleme uzrokovane izostanokom radnog statusa i socijalnih beneficija koje proizilaze iz radnog odnosa (dostojanstveni radni uslovi, fer zarade, socijalna zaštita). Kada je u pitanju pristup osnivanju zadruga ne postoji jednoobrazna praksa. U pojedinim slučajevima radi se o “bottom up” inicijativama gde zadruge nastaju na inicijativu samih radnika kao što je slučaj sa najvećom radničkom zadrugom Mondragon iz Španije. Dešava se međutim i da se radničke zadurge osnivaju odlukom vlasnika “klasičnih” firmi da radnicima prodaju akcije preduzeća koja su pred zatvaranjem. Na ovaj način radnici stiču vlasništvo nad kapitalom i dobijaju mogućnost da odluče o načinu poslovanja, što vrlo često rezultira zadružnim modelom. Veliki broj zadruga takođe je nastalo kao rezultat “Start Up” razvojnih strategija, kroz podršku neprofitnih razvojnih inkubatora koji za razliku od konvencionalnih biznis inkubatora postoje prevashodno zbog svojih korisnika koji žele da se zadružno organizuju, a ne zarad pronalaženja najpovoljnijeg modela za investitore koji žele da ulože u startap firme. Dobar primer ovakve prakse je Incubator.Coop koji podržava osnivanje zadruga, a koji je i sam zadruga.

Kritički osvrt

Zadružno organizovanje zanovano je na vrednostima demokratije, solidarnosti, jednakosti i participacije ali zadruge ujedno predstavljaju i ambivalentan model ekonomske demokratije. Kada su u pitanju radničke zadruge njihov demokratski karakter će zavisiti pre svega od njihove unutrašnje organizacione strukture (mere u kojoj zaposleni učestvuju u odlučivanju, kako su uređeni odnosi zaposlenih i menadžmenta), zatim od načina poslovanja zadruge (benefiti za zaposlene, lokalnu zajednicu i društvo), kao i od načina na koji se zadruge pozicioniraju u odnosu na druge organizacije udruženog rada, državu i tržište. Osnovno načelo radničkih zadruga je da rad ne sme biti uzrok nejednakosti, što se postiže tako što radničke zadruge obezbeđuju kontinuiranu edukaciju i trening za zaposlene kako bi svi stekli veštine za obavljaje najrazličitijih poslova. U radničkim zadrugama teži se prevazilaženju razlike između manuelnog i intelektualnog rada tako što se svima daje mogućnost da steknu menadžerske veštine potrebne za upravljanje poslovanjem, a platne razlike svedene su na minimum. Radničke zadruge predstavljaju model poslovanja gde se izbegava zavisnost od profita kao ultimativnog cilja poslovanja: profit jeste važan da bi zadruga mogla da posluje, ali prvobitni cilj zadužnog organizovanja je kreiranje poslova, dugoročnog zaposlenja, dostojanstvenih radnih uslova, unapređenje kvaliteta života članova i šire zajednice, a ne uvećanje lične dobiti. Na profit se gleda kao na vrednost koja je zajednički generisana i koja treba da bude pravično raspodeljena između onih koji su učestvovali u njenom stvaranju i to u zavisnosti od kompleksnosti zadataka koje obavljaju i shodno njihovim potrebama (socijalnoj, ekonomskoj i ličnoj situaciji). Demokratsko upravljanje zadrugom ostvaruje se ukindanjem/ublažavanjem hijerarhije između uprave (menadžmenta) i zaposlenih, dajući svima mogućnost da učestvuju u odlučivanju i da kontrolišu donošenje odluka u pogledu radnog procesa i njegovog ishoda (raspodela dobiti). Radničke zadruge takođe karakteriše i viši stepen ekonomske i društvene odgovornosti u odnosu na zajednicu u kojoj posluju. Za razliku od klasičnih kapitalističkih preduzeća koja su vođena kratkoročnim profitnim interesima i koja vrlo često izmeštaju svoju delatnost u zemlje sa jeftinom radnom snagom kao način da se uštedi na troškovima proizvodnje, radničke zadruge teže održivosti poslovanja i zapošljavanju lokalnog stanovništva.

Osnovni problem sa kojim se susreću radničke zadruge predstavlja činjenica da posluju na tržištu koje deluje povratno na njih izlažući ih pritisku konkurencije što predstavlja rizik jer može do dovede do toga da se zadruge okrenu u korporativne strukture u kojima profit postaje jedini cilj, zanemarujući potrebe zaposlenih i lokalne zajednice. Odnos države prema zadrugama takođe igra veliku ulogu: podrška putem poreskih olakšica i drugih podsticaja od strane države značajno utiče na stvaranje okruženja povoljnog za zadružnu delatnost. Iz tog razloga važan faktor opstanka radničkih zadruga je i njihov kapacitet za saradnju sa drugim radničkim organizacijama, nevladinim organizacijama, univerzitetima i profesionalinim organizacijama kao sa i lokalnim vlastima i socio-ekonosmkim savetima, a u cilju zagovaranja politika koje su povoljne po zadružnu delatnost

Lokalna kontekstualizacija

Dominantan model zadružnog organizovanja u Republici Srbiji predstavljaju poljoprivredne zadruge dok o drugim oblicima zadružnog organizovanjana postoji jako malo podataka i još manje adekvatne literature. Pravila za osnivanje zadruga definisana su Zakonom o zadrugama koji je dosta štur u smislu da propisuje samo opšte principe zadrugarstva i osnovne uslove za osnivanje različitih modela zadruga. Iako formalno nema prepreka za osnivavnje radničkih zadruga (u Zakonu se navode radničke zadruge koje se definišu kao zadruge zaposlenih kojima je zadruga poslodavac), jedan od problema predstavlja i to što u Srbiji ne postoji posebna regulativa kojom se uređuju druga pitanja koja su bitna za osnivanje i upravljanje radničkim zadrugama. Iako je rad u zadruzi prepoznat postojećom radnom regulativom, dalja prepreka za razvoj radničkih zadruga, i zadruga uopšte, proizlazi iz činjenice da je regulativa u pogledu vlasništva pretežno naklonjena privatnom tipu vlasništva naspram kolektivnog/zadružnog. Pored regulatornih nedostataka izostaju i druge mere, naročito u vidu finansijskih i poreskih olakšica kojima bi država dala podsticaj osnivanju radničkih zadruga.

Komparativna analiza

Radničke zadruge pokazale su se kao uspešan i održiv model poslovanja, naročito imajući u vidu činjenicu da danas zadruge deluju u okruženju u kome se jako veliki dio troškova u firmama seče upravo na štetu zaposlenih (otupštanjima ili fleksibilizacijom radnih ugovora). Jedna od najvećih zadruga na svetu je Mondragon iz Baskije, koju čini 110 radničkih zadruga. Osnovana je 1956. godine kao industrijska zadruga, a danas zapošljava preko 80,000 ljudi, deseta je na listi najvećih kompanija u Španiji, a posluje i u preko 40 zemalja sveta. Iako je profitno orijentisana, razlikuje se od kapitalističkih korporacija. Unutar grupacije neguju se vrednosti saradnje i solidarnosti što se u praksi ostvaruje putem tzv. međukooperativnih redistributivnih fondova koji doprinose ujednačenoj raspodeli dobiti i gubitaka i putem sistema relokacije koji omogućava da u slučaju zatvaranja ili bankrota jedne zadruge radnici ne budu otpušteni nego premešteni u drugu zadrugu članicu grupacije. Zaposleni u Mondragonu imaju kontrolu nad menadžmentom putem generalne skupštine u kojoj se donose najvažnije strateške odluke, a veza između uprave i članova/zaposlenih se održava i putem socijalnih saveta koji imaju konsultativnu ulogu. Visina plata se određuje na osnovu više kriterijuma (vrsta posla, starost, porodična situacija), a platne razlike održavaju se na vrlo niskom nivou i iznose 1:9 uključujući i najviši nivo uprave. Pored mnogih benefita za članove (kontinuirani trening i obuka, rotacija na različitim poslovima, zagarantovano socijalno i zdravstveno osiguranje itd.) Mondragon takođe razvija i programe kojima se podstiče aktivno učešće zaposlenih u zajednici, a dio prihoda odvaja se za ulaganja u komunalne projekte. Dobar primer radničke zadruge koja je nastala odozdo - na incijativu samih radnika predstavlja i Argentinska radnička zadruga FaSinPat iz siromašne pokrajine Neuquén na jugu zemlje. Osnovana je 2000/2001 godine nakon što je uprava fabrike keramičkih pločica Zanon dolučila da zatvori postrojenje zbog velikih gubitaka i to tako što su radnici odlučili da okupiraju fabriku tvrdeći da bankrot nije neizbežan, suprotstavljajući se ne samo odluci vlasnika da zatvori fabriku nego i sindikatu koji bio saglasan sa opredeljenjem uprave. Radnici su samostalno pokrenuli proizvodnju pri čemu su ukinuli hijerarhijsku strukturu i uspostavili novi horizontalni i demokratski oblik organizacije u formi radničke zadruge gde radnici učestvuju u donošenju odluka putem skupštine zaposlenih. FaSinPat i danas posluje i to pod sloganom “fabrika bez gazdi” (engl. factory without bosses), uprkos mnogim pokušajima vlasti da je zatvori. Vio.Me radnička zadruga iz Tesalonikija takođe je nastala kao rezultat radničke okupacije firme koja se bavi proizvodnjom građevinskih materijala koja je kao i mnoge druge kompanije u Grčkoj zatvorena u toku ekonomske recesije 2011. godine. Okupacija je počela tako što su radnici fizički sprečili iznošenje opreme pre nego im se isplate nadoknade, a rezultirala je ponovnim pokretanjem proizvodnje pod upravom samih zaposlenih i osnivanjem zadruge 2014. Ako Mondragon predstavlja dobar primer da radničke zadruge ne moraju nužno biti manjeg obima da bi bile uspešne, FanSinPat i i Vio.Me su još bolji dokaz da one mogu da opstanu u neoliberalnom okruženju i da je radnička kontrola bitan faktor ekonomske demokratije.

Dodatna literatura

1. Cultivate Coop: “Worker Cooperatives” http://cultivate.coop/wiki/Worker_Cooperatives
2. Cooperatives Europe: “Regulatory Framework for Cooperatives” https://coopseurope.coop/policy-topic/regulatory-framework-cooperatives
3. De Peuter, G; Dyer-Witherford, N (2011) ”Commons and Cooperatives” https://www.workerscontrol.net/authors/commons-and-cooperatives
4. International Cooperative Alliance Statement on the Cooperative Identity. Dostpuno na:https://www.ica.coop/en/cooperatives/cooperative-identity
5. Nembhardt et al. (2011) “Worker Cooperative Development Models and Approaches: A brief Overview” https://geo.coop/node/627
6. Zakon o zadrugama “Sl. glasnik RS”, br. 112/2015 http://www.priv.rs/Zakoni/10345/Zakon--o-zadrugama.shtml