Odrast
Sadržaj
Definicija pojma
Koncept odrasta (eng. degrowth) predstavlja paradigmu koja sagledava napredak društva i prirodnog okruženja kroz radikalno drugačije poimanje ekonomskog razvoja. Preispitivanje i odbacivanje ideje eksponencijalnog rasta zasnovanog na akumulaciji profita i promišljanje društvenih i ekonomskih alternativa jeste u srži same teorije odrasta. Prema jednoj od definicija, odrast se bazira na promeni načina upotrebe prirodnih resursa ali i promeni odnosa prema radu, kapitalu, novcu kao i pitanju vlasništva, uz radikalnu demokratizaciju društva, sa ciljem stvaranja nove antikapitalističke ekonomije i društva u skladu sa prirodom. Odrast osporava hegemoniju ideje ekonomskog rasta i poziva na demokratsko redistributivno smanjenje obima proizvodnje i potrošnje u industrijaliziovanim zemljama, kako bi se postigla ekološka održivost, društvena pravednost i drugačija individualna dobrobit, a protivi se sveprisutnosti tržišnih odnosa i utemeljenju društvenog imaginarijuma u ideji rasta. Odrast ne poziva samo na smanjenje materijalne potrošnje, već na potpunu transformaciju proizvodnje.
Istorija odrasta
Pojam odrast je relativno nov i još uvek se radi na njegovom preciznijem definisanju. Na francuskom govornom području odrast se prvi put pojavljuje 1972. godine kada je Andre Gorz, francuski socijalni filozof i novinar upotrebio izraz decroissane, iste godine objavljeno je i istraživanje “Granice rasta”. Gorz postavlja pitanje "Da li je ravnoteža Zemlje, za koju je ne-rast, pa čak i od-rast materijalne proizvodnje nužni preduslov, spojiva sa nastavkom kapitalizma?" Nakon toga i drugi autori upotrebljavali su ovaj izraz u akademskim i aktivističkim diskusijama, naročito su bili aktivni i značajni Nicholas Georgescu-Roegen, Jacques Grinevald i Ivo Rens, ipak debate ostaju uglavno zatvorene unutar frankofonog govornog područja.
Tokom 80ih i 90ih nakon prolaska naftne krize i u doba procvata neoliberalnih ekonomskih rešenja odrast ostaje u drugom planu pomalo zaboravljen. Povratak decroissane dešava se 2002. godine kada je magazin “Silence” objavio specijalno tematsko izdanje o odrastu, ovo izdanje je izazvalo veliko interesovanje i više puta je dodatno štampano. Iste godine u Parizu je održana velika konferencija na temu odrasta a u Lionu je osnovan Institut za ekonomske i socijalne studije o održivom odrastu. Lion tako postaje središnja tačka širenja ideje odrasta, organizuju se različiti naučni simpozijumi ali i aktivistički događaju. Mnogi poznati mislioci odrasta poput Serge Latouche, Mauro Bonaiuti, Paul Ariès, Jacques Grinevald, François Schneider i Pierre Rabhi. učestvovali su na ovim simpozijumima. U narednim godinam ideja se širi na Italiju i Španiju.
Engleski naziv degrowth je prvi put službeno upotrebljen tek 2008. godine na konferenciji u Parizu i od tada izraz postaje šire prihvaćen u akademskim i aktivističkim krugovima i ubrzo postaje poznat širom sveta. Nakon Pariza nastavlja se sa organizaovanjem velikih odrast konferencija na svake dve godine od Barselone 2010. godine, Venecije 2012, Lajpciga 2014, Budimpešte 2016. do Malmea 2018. godine. Osim u Evropi sama teorija odrasta sa drugačijim imenima poznata je i rasprostranjena i širom Latinske Amerike. U regionalnom kontekstu, i srpsko-hrvatskom govornom području, pojedini autori počinju da koriste termin odrast, koji se vremenom odomaćio u našem jeziku.
Teorijska geneza
Čitav sistem u kome živimo baziran je na ekonomskom i materijalnom rastu. Rast se najčešće sagledava kao nešto poželjno, neophodno i lepo dok izostanak rasta odmah asocira na regresiju, zakržljalost, bolest ili nešto loše. Dominantni narativ o rastu kao kao apsolutno poželjnom narativu javlja se tek u kapitalizmu, vekovima su pre toga ljudska društva živela bez rasta ili su se periodi rasta smenjivali sa periodima pada. Osim toga matematički je nemoguće imati konstantni rast u jednom fizički ograničenom sistemu kakav je planeta Zemlja.
U kapitalističkom sistemu ekonomski rast jednostavno nije moguće postaviti u kontra smeru. Kapitalizam je strukturalno zasnovan na stalnom imperativu rasta kroz eksploataciju ljudi i prirodnih resursa.
Navodni uspeh u ostvarenom rastu se uobičajno prikazuje kroz rast BDP-a, koji je sam po sebi problematičan pokazatelj i ne uzima u obzir mnoge činjenice. Recimo, trošak čišćenja izlivene nafte nakon brodske nesreće uvećava BDP ali ne donosi nikakve pozitivne efekte, naprotiv efekti su jedino negativni, dok se različite produktivne stvari ne računaju (primer: različito posmatranje učinaka radne snage i mašina u profitnom i neprofitnom sektoru).
Osim što je fizički nemoguće ostvariti ideju neprekidnog rasta, kapitalistička proizvodnja je neekonomična i samo mali broj ljudi ostvaruje korist od nje. Posledice forsiranja neprekidnog rasta uključuju i psihofizičke poremećaje kod ljudi usled dugog radnog vremena, kao i zagađenje životne sredine. Konstantni rast je nepravedan i svojim polugama se oslanja i na neplaćeni kućni rad koji se bazira na rodnoj diskriminaciji žena.
Ukoliko se posmatra iz globalne geopolitičke perspektive, nametanje kapitalističkog rasta uvek podrazumeva izvlačenje profita iz periferije ka centaru, stvarajući pri tome nove kolonijalne odnose, klasnu i geografsku polarizaciju društva baziranih na politčko-ekonomskoj zavisnosti. Stoga, korist od rasta imaju samo politički i ekonomski moćni dok se troškovi prebacuju na račun marginalizovane većine. Neprekidna potreba za širenjem i rastom dovodi do stalne komodifikacije novih sfera i dobara, uprkos saznanjima da to vodi urušavanju kvaliteta života.
Ako je i moguće zamisliti kapitalističko društvo u kojem rast stagnira, onda bi takvo distopijsko društvo siromaštva, represije, ekspolatacije i zagađenja zapravo bilo jako blisko onom sistemu u kojem i danas živimo sa još izraženijim razlikama.
Često se može čuti da je određena država trenutno suočena sa padom privrednog rasta. Zbog potencijalno pogrešnih poređenja neophodno je napraviti tačnu razliku između odrasta i recesije. Dokle god se jedna zajednica/država bazira na imperativu rasta, bez obzira da li se se on u kvanitativnom smislu ostvaruje, javljaju se slični problemi budući da je celo društvo ustrojeno na ovom imperativu i ka njemu teži. Tako i tokom perioda privredne recesije ne dolazi do povećanja društvene jednakosti, već upravo suprotno. Države se uglavnom pod pritiskom međunarodnih finansijskih institucija i krupnog kapitala okreću merama štednje koje uzrokuju još veće klasne razlike uz rast ekoloških i socijalnih posledica. Zbog toga je potrebno ekonomske recesije sagledati isključivo kao krize kapitalizma, a ne kao prelazak na neke alternativne oblike ekonomije. Suprotno od toga, u pretpostavljenoj budućnosti odrasta imali bismo potpunu socio-ekonomsko-ekološku transformaciju ka ekološki održivnom, egalitarnom i demokratskom društvu.
Sama teorija odrasta zasnovana je tome da se kroz različite društvene prakse u zavisnosti od lokalnog kontesta dođe do socio-ekonomsko-ekološke transformacije. Pa ipak neki od konkretnih kratkoročnih i srednjeročnih predloga koji se često spominju obuhvatajaju između ostalog: reviziju duga građana, deljenje rada i smanjenje radnog vremena, osnovni i maksimalni dohodak, zelene poreske reforme, progresivno oporezivanje, zaustavitavljanje subvencionisanja i investiranja u aktivnosti koje su zagađujuće, optimizovanje korišćenja zgrada, smanjenje reklamiranja, prelazak na održivu poljoprivredu, podrška zadrugarstvu i neprofitnom sektoru, ukidjanje BDP kao merila ekonomskog progresa
Kritički osvrt
Odrast (degrowth) često ljude asocira na nešto negativno, dok je rast prikazan u pozitivnom svetlu. Ovakve asocijacije dovode do toga da se često smatra da kroz svoje prakse odrast dovodi do toga da ljudi žive još siromašnije nego danas, što odbija potencijalne nove pristalice.
Odrast bi morao da prevaziđe trenutnu etiketu „nerelane“ vizije malog broja akademskih radnika i radnica i anarho-primitivističkih grupa, kako detaljnijom razradom argumenta tako i svakodnevnom praksom šireći tako broj svojih pristalica.
Kritike odrasta dolaze i iz pozicija da usled izmenjenih klimatskih prilika i sve veće ekološke devastiranosti planete nije moguće očekivati postepenu lokalnu tranziciju ka društvu odrasta već da je neophodno globalno rešenje.
Zajednička dobra i društvuo bazirano na solidarnoj ekonomiji jedne su od osnova teorije odrasta. Princip odrasta može da predstavlja okvir u kom pravcu društvo treba da se kreće, dok praktikovanje zajedničkog razvijaja prikaz toga kako kreirati društvene odnose u okviru tog principa.
Zajednička dobra i odrast su komplementarni. Kao i odrast i zajednička dobra bazirana su na radikalno demokratskim rešenjima koja uključuju celu zajednicu. Za praktikovanje zajedničkog i kreiranje zajedničkih dobara nije potreban ekonomski rast. Zajednička dobra kao i odrast zamenjuju narativ da se mora imati više, alternativama koje fokus stavljanju na deljenje umesto na imanje.
Lokalna kontekstualizacija
Kada se razmišlja na lokalnom nivou, pitanje je šta je moguće uraditi u jednoj zemlji kapitalističkepolu-periferije kao što je Srbija i kolika je mogućnost praktikovanja ovakvog koncepta u jednoj deindustijalizovanoj zemlji čija je emisija ugljen-dioksida u atmosferi tek oko 0.1% od globalne emisije, a nezaposlenost izuzetno visoka. Umesto fokusa na ekonomski rast nametnut zemljama periferije i polu-periferije po kapitalističkim uzusima, neophodno je razmišljati o alternativama.
Socijalističko nasleđe i težnja punoj zaposlenosti u korelaciji su sa teorijom odrasta koja zastupa odstupanje od ideologije rasta, ali ne i od obećanja pune zaposlenosti u uslovima koji nisu isključivo zavisni od kretanja kapitala i rasta. Pravo na rad trebalo bi biti svačije pravo da se ostvari kroz rad, a nije nešto što je u logici kompeticije i tržišta. Društvo bi tako bilo dužno da omogući da se svi konstruktivno osećaju u okviru svoje zajednice.
Srbija i dalje ima dosta ljudi koji proizvode organsku hranu za sopstvene potrebe i to bi mogla biti jedna od prilika, lokalna autonomija u proizvodnji hrane predstavlja dobru startnu poziciju u vreme kada imamo velika polja monokulture i multinacionalne korporacije koje pokušavaju da uspostave monopol nad semenom a time i nad hranom. Proizvodnja hrane za vlastite potrebe, o kojoj se tokom takozvane tranzicije govorilo kao o zaostatku istočno evropske zaostalosti, koju treba eliminisati na putu ka modernoj poljoprivredi. Pojavom urbanog vrtlarstva i ideje prehrambene nezavisnosti počelo se gledati na to kao na tradiciju koja nije vezana samo za poteškoće, te da je ona podjednako raširena među svim društvenim klasama. Takva hrana izmiče tržišnoj logici, jer se deli, a retko prodaje. Sa druge strane ovo poboljšava razumevanje utemeljenosti ljudskog društva u prirodi, promenljivost ishrane u odnosu na uslove okoline, itd. Međutim, kako bi zdrava hrana proizvedena po principima održivosti bila zaista svima dostupna potrebna je promena koja će neutralisati uticaj velikih kompanija te stvarnu kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom dati u ruke proizvođača – radnika i radnica.
Proučavanjem istorijskih modela koje smo već imali moglo bi da dovede do pronalaženja novih alternativa. Radničko samoupravljanje i zadrugarstvo iz bivše Jugoslavije moglo bi da bude vredan primer modela kako sprovesti demokratiju na radnom mestu. Demokratizacija svih delova društva jedna je od osnovnih polazišnih tačaka teorije odrasta. Samo u istinski demokratskom i slobodnom društvu moguće je redefinisanje potreba i promena načina proizvodnje dobara i usluga u skladu sa odrastoum.
Reference i dodatna literatura
- Gorz, A. (1982) Ekologija i politika, Prosveta, 1982. http://www.socialjustice.org/pdfs/EcologyasPolitics-Gorz.pdf
