Sindikati

Definicija pojma

Sindikati su udruženja radnika čija je osnovna funkcija predstavljanje interesa rada: sindikati zastupaju interese zaposlenih u odnosu na poslodavce u svim pravnim pitanjima koja proistoču iz kolektivnih ugovora,u čijem pisanju takođe i učestvuju, i kojima se reguliše visina plata, radni sati, uslovi rada, doprinosi za socijalno i zdravstveno osiguranje itd. Kolektivno pregovaranje se odvija na nivou pojedinačnog poslodavca, na grupnom/granskom i na nivou države Sindikati doprinose stvaranju dostojanstvenog radnog okruženja i unapređenju radnih uslova, a mogu i da utiču na kreiranje regulatornog okvira kojim se uspostavlja kontrola nad interesima kapital, a koji idu na štetu radnika. Sindikalno udruživanje pozitivno utiče na dekomodifikaciju rada utoliko što radnici dobijaju pregovoračku moć u odnosu na vlasnike preduzeća sa jedne strane (kolektivno pregovaranje sa poslodavcem) i u odnosu državu (učešćem u kreiranju javnih politika) sa drug. Insistiranjem na regulaciji radnih i socijalnih politika sindikalne organizacije vrše pritisak na državu da javnim politikama ograniči eksploataciju radnika i tretiranje rada kao robe.

Teorijska geneza i kratka istorija

Ideja udruživanja radnika putem sindikata u praksi je zaživela zahvaljujući promeni političke klime u drugoj polovini devetnaestog veka. Ovaj period predstavlja prekretnicu u političkoj artikulaciji radikalnih socijalnih zahteva inspirisanih revolucionarnim dešavanjima u Evropi 1848. godine. Za razliku od revolucionarnog liberalizma, levi radikalizam koji sve više dobija na značaju nakon 1848.godine ukazuje da politička transformacija treba da bude praćena i socijalnom i ekonomskom treansformacijom s obzirom da su ekonomska i politička sfera nedovojive, stavljajući radnike u centar borbe za promenu društva. U Velikoj Britaniji sindikati su legalizovani 1872. godine, a u Nemačkoj 1879. nakon što su ukinuti Bizmarkovi konzervativni, antisocijalni zakoni, dok su u Francuskoj sinidikati bili ilegalni sve do 1884. godine. U periodu nakon Prvog svetskog rata sindikati postaju glavni akteri u socijalnom dijalogu, naročito u Americi zahvaljujući politikama New Deal-a, dok u Evropi njihova uloga naročito jača sa razvojem države blagostanja u periodu posle Drugog svetskog rata. Krajem 70-ih godina 20.veka menja se i odnos na relaciji “država-kapital-rad”. Neoliberalna globalizacija koju u ekonomskoj sferi karakteriše globalna integracija tržišta, decentralizacija proizvodnje i brisanje državnih/političkih granica mobilnosti kapitala, rast globalne tržišne konkurencije i formiranje globalnog tržišta rada, kao i nastojanje da se smanje troškovi proizvodnje autsorsovanjem proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom posledično je uticala i na slabljenje sindikata. Kraj države blagostanja koja je osiguravala politički okvir za nesmetano funkcionisanje ekonomije bazirane na masovnoj proizvodnji (i potrošnji) i jakoj ulozi države u ekonomskoj sferi uticao je i na poziciju sindikata, čije članstvo se osipa i čija funkcija u zaštiti interesa zaposlenih sve više slabi. Kao posledica ovih makroekonomksih promena sve je izraženija i tendencija ka porastu nestandardnih/atipičnih oblika rada - imperatiiv opstanka na tržištu i porast globalne tržišne konkurencije utiče na rast nesigurnih, kratkoročnih i fleksibilnih oblika zapošljavanja kao načina da se smanje troškovi proizvodnje. Ovaj proces praćen je erozijom mehanizama socijalne sigurnosti i procesom slabljenja organizacija udruženog rada koju Gaj Stending [Guy Standing] opisuje kao prekarizaciju reprezentacije. Prekarizacija shvaćena kao neizvesnosti zaposlenja i radnog mesta se može smatrati jednim od uzroka krize reprezentacije do koje dolazi zato što mali broj zaposlenih ostaje vezan za jednog poslodavca u dužem vremenskom periodu zbog čega opada i interesovanje za članstvo u sindikatima. Fleksibilizacija radnih odnosa koja se ogleda u porastu privremenih, povremeni i honorarnih poslova koji se regulišu van standardnih radnih ugovora (ugovor na neodređeno i sa punim radnim vremenom), kao i rast broja samozaposlenih radnika dodatno slabe poziciju sindikata s obzirom da su se oni pokazali dosta nevešti/nespremni da odgovore na potrebe ove grupe radnika. Dodatni faktor predstavlja promena samih radnih procesa i radnih odnosa: u postfordističkoj eri evidentan je rast broja zaposlenih u uslužnim delatnostima što takođe predstavlja izazov za sindikate čiji programi su i dalje pretežno vezani za politike bazirane na industrijskoj proizvodnji. Konačno, uticaj novih tehnologija na radne procese dovodi u pitanje efikasnost sindikalnih politika da pruže odgovore na izazove rastuće digitalizacije koja se između ostalog očitava kroz rast broja zaposlenih putem onlline platformi. Platformski radnici imaju status samozaposlenih/nezvisnih preduzetnika (engl. self-employed/independent contractors) koji implicira da platforma nije poslodavac nego da pojedinci (radnici) koji koriste platformu kao posrednika u pružanju usluga klijentima, i da rade direktno za tržište, što firmu naručioca (kupca proizvoda i usluga) oslobođa obaveza koje proističu iz radnog zakonodavstva. Ovo se odnosi i na kolektivna radna prava, pre svega na mogućnost sindikalnog udruživanja, imajući u vidu da je retkost da nacionalno radno zakonodavstvo važi i za platformske radnike s obzirom da su platforme pretežno registrovane u inostranstvu i da je članstvo u sindikatima mahom rezervisano za zaposlene putem standardnih radnih ugovora. Formalno slobodni od subordinacije i ekonomske zavisnosti od jednog poslodavca, što su dve osnovne karakteristike konvencionalnog/standardnog radnog odnosa, ali u praksi ekonomski zavisni od malog broja klijenata i pravno nezaštićeni, takozvani platformski radnici predstavljaju grupu koja je u izuzetno prekarnom položaju, a za koju država i sindikati još uvek traže načine kako da je uključe u sistem kolektivnog pregovaranja.

Kritički osvrt

Imajući u vidu da globalni kapital skoro da ne poznaje državne granice, decentralizciju proizvodnje karakterističnu za postfordističku eru, rast nezaposlenosti, masovna otpuštanja i rastuću prekarizaciju kojom se teret socijalnih izdataka prenosi sa poslodavaca na radnike, opravdano se postavlja pitanje kako bi trebalo da izgleda efektivna sindikalna strategija u 21.veku. Sve veća fleksibilizacija odnosa između poslodavaca i zaposlenih koja se ogleda u porastu nestandardnih/atipičnih formi zapošljavanja u kojima zaposleni nisu vezani za jednog poslodavca, stavlja sindikate pred ozbiljan izazov s obzirom da su sindikalne politike i dalje pretežno usmerene na tradicionalne (standardne) oblike zapošljavanja. Štaviše, one su fokusirane na nacionalne okvire, čime se zanemaruje činjenica da globalno tržište rada u velikoj meri utiče na uslove i cene rada u lokalnom kontekstu. Ovo je možda najevidentnje u slučaju platformskih radnika koji rade za poslodavce čije poslovanje nije regulisano nacionalnim zakonodavstvom zbog čega su uskraćeni za mogućnost kolektivnog pregovaranja o uslovima i ceni rada, kao i za druga prava koja proizilaze iz radnog i socijalnog zakonodavstva. Kao dodatni razlog slabljenja sindikata često se navodi i jačanje identitetske politike koja marginalizuje značaj klasne pripadnosti, a sve je očiglednije i “usvajanje neoliberlalnog etosa” koji odlikuje individualistički odnos prema radu i slabljenje solidarnosti među radnicima. Upravo zbog toga kao jedan od ključnih izazova sa kojima se levo orijentisani akteri suočavaju predstavlja potreba za iznalaženjem načina za udruženo delovanje različitih društvenih pokreta i organizacija udruženog rada. Teoretičarka i aktivistkinja Naomi Klajn [Naomi Klein] koristi termin “aktivistička sinergija” (engl. activist sinergy) kako bi ukazala na nužnost saradnje različitih društvenih pokreta i radničkih organizacija kao nužnu strategiju otpora globalnom kapitalizmu, ističući borbu protiv privatizacije i komodifikacije zajedničkih dobara kao polaznu osnovu njihovog udruženog delovanja. Revitalizacija sindikata podrazumevala bi i prevazilaženje partikularizma koji se ogleda u tome što sindikalna aktivnost i dalje pretežno ostaje vezana za ekonomske probleme usko shvaćene radničke klase, pri čemu se zanemaruje značaj sindikalnog delovanja koji bi bio u interesu šire zajednice. S tim u vezi neophodno je uključivanje sindikata u debatu o širim društvenim i političkim problemima – van čisto ekonomskih i radnih okvira – sa jedne strane, i njihovo jasnije pozicioniranje u odnosu na sve veći broj radnika i radnica angažovanih kroz nestandarnde/atipične oblike rada kao i u odnosu na rastući broj platformskih radnika.

Lokalna kontekstualizacija

Delovanje sindikata u Republici Srbiji uslovljeno je kako globalnim procesima tako i lokalnim kontekstom uključujući i način na koji je pravno regulisan njihov rad. Poslednje dve decenije Srbija se kao i ostatak zemalja u regionu nalazi se u fazi kapitalističke tranzicije koja se ogleda u masovnim privatizacijama koje su praćene deregulacijom i kontinuiranim umanjivanjem individualnih i kolektivnih radnih prava, a koja za posledicu ima slabljenje pregovaračke pozicije organizacija udruženog rada u odnosu na kapital (u slučaju Srbije pretežno stranih investitora). Dodatni problem predstavlja osipanje članstva i pad poverenja u sindikate među samim radnicima koje se javlja usled rastuće birokratizacije i politizacije samih sindikata. Vrlo često sindikati predstavljaju produženu ruku vladajućih stranaka koje su u Srbiji dosledno sprovodile kapitalističku agendu bez obzira na njihovu formalnu programsku i ideološku orijentaciju. Reljanović, M. (2019a) “Država protiv sindikata”.

Postojeća regulativa u Republici u Srbiji takođe ne ide na ruku jačanju sindikata, pre svega imajući u vidu dug i administrativno zahtevan proces registracije sindikata koji deluje obeshrabrujuće na pokretanje inicijative za osnivanje sindikata. Problem predstavlja i to što su granski i republički sindikati faktički u boljoj poziciji u odnosu na sindikate na nivou pojedinačnog poslodavca,s obzirom da je u drugom slučaju osnovanje sindikata uslovljeno saglasnošću poslodavaca. Iako su odluka poslodavaca podložne kontroli od strane Odbora za utvrđivanje reprezentativnosti, treba imati u uvidu da sama struktura ovog odbora predstavlja prepreku s obzirom da ga čine šest predstavnika vlade i unije poslodavaca i tri predstavnika sindikata. Otežavajuću okolnost predstavlja i činjenica da je sindikalno udruživanje predviđeno samo za zaposlene u radnom odnosu (na osnovu ugovora o radu) i da radno angažovani van radnog odnosa kao ni sampozaposleni, honorarni i sezonski radnici i radnice, nevidljivi radnici i radnici na crno nemaju pristup sindikatima čime se iz sindikalnog delokruga isključuje ogroman broj ljudi. Štaviše, postoji i sve veća potreba da se pronađe način da se platformski radnici uključe u sistem kolektivnog pregovaranja s obzirom da digitalni rad predstavljaja rastući sektor u Srbiji - prema podacima Svetske banke iz 2015. godine, u donosu na druge evropske zemlje Srbija i Rumunija imaju najveći procenat radnika i radnica angažovanih putem digitalnih platformi srazmerno ukupnom broju stanovnika.

Komparativna analiza

Prema Konvenciji 87 Međunarodne organizacije rada (MOR) koja se bavi pravom i slobodom sindikalnog organizovanja, svi radnici i radnice, nezavisno od vrste ugovora kojim se reguliše njihov radni angažman trebalo bi da imaju mogućnost sindikalnog organizovanja. Iako je usvojila ovu Konvenciju, Srbija i dalje nije preduzela praktične korake koji bi omogućili da se ovo pravo realizuje u praksi. Iako komparativno gledano Srbija nije izuzetak po ovom pitanju, situacija u drugim zemljama se se ipak menja i to u korist radnika. Vlade Francuske, Španije, Austrije i Belgije vremenom su usvojile dosta širu definiciju radnog odnosa tako da obuhvata i one oblike radnog angažmana koji formalno ne impliciraju odnos subordinacije koji karakteriše standardne radne ugovore, ali koji stavljaju atipične/nestandardne radnike u odnos ekonomske zavisnosti od nekoliko poslodavaca/nalogodavaca. Na ovaj način spektar individualnih i kolektivnih radnih prava, uključujući pravo na sindikalno organozovanje, proširen je i na samozaposlene iako u većini slučajeva oni ni dalje nisu u potpunosti izjednačeni sa zaposlenima u konvencionalnom radnom odnosu.ref>Countouris, N., De Stefano,V. (2019) New trade union strategies for new forms of employment. ETUC, Brussels </ref> Status platformskih radnika takođe je predmet brojnih polemika koje su doprinele promenama regulatornih okvira. Španija predstavlja lidera u Evropi po ovom pitanju - u toku 2019 godine španski sudovi doneli su niz odluka u korist vozača Delivera kojima se nalaže promena njihovog statusa iz samozaposlenih radnika/ca u status zaposlenih čime im je omogućen pristup pravima iz radnog i socijalnog zakonodavstva. U maju 2018.godine predstavnici institucionalnog sindikata i nezavisnog udruženja radnika kompanije za dostavu hrane Sgnam-MyMenu iz Italije zaključili su ugovor sa menadžmentom kompanije kojim se radnicima ove firme garantuje minimalna satnica, nadoknada za prekovremene sate, zdravstveno i osiguranje u slučaju nesreće. Nekoliko meseci kasnije isto se ponovilo u Danskoj, gde je platforma za posredovanje u pružanju usluga čišćenja Hilfr.dk ušla u kolektivni ugovor sa radničkim sindikatom 3F na osnovu kojeg korisnici platforme koji pružaju usluge i rade preko sto časova mogu da dobijaju status zaposlenih osim ukoliko odluče suprotno