Radničke zadruge

Definicija pojma

Radničke zadruge predstavljaju vrstu zadruga koje se bave proizvodnjom i pružanjem usluga i koje su u vlasništvu članova koji su ujedno njeni zaposleni. Radničke zadruge u prvom planu imaju unapređenje kvaliteta života radnika-članova, stvaranje dostojanstvenog radnog okruženja i održivost radnih mesta. U radničkim zadrugama dobit se raspodeljuje na pravičan način uzimajući u obzir funkciju, odgovornost i kompleksnost zadataka koje pojedinci obavljaju, srazmerno njihovoj produktivnosti i ekonomskim kapacitetima zadruge, i vodeći računa o tome da platne razlike ostanu niske. Potencijalni članovi moraju da prođu kroz probni period kako bi postali punopravni članovi i isključena je mogućnost da se kupovinom dodatanih akcija uveća moć u odlučivanju ili dobiti od zadružne delatnosti. Radnici-članovi imaju i određene obaveze uključujući obavezu da rade u zadruzi, obavezu da prisustvuju sastancima i glasanju i da učestvuju u drugim aktivnostima zadruge. U današnjem kontekstu koji karakteriše rastuća fleksibilizacija rada, koja za posledicu ima eroziju radnih i socijalnih prava, sve veću nezaposlenost i rast nejednakosti, radničke zadruge pokazuju se kao poželjan biznis model. Za razliku od kapitalističkog preduzeća koje se bazira na privatnom vlasništvu i pravu vlasnika da slobodno raspolažu profitom, individualna vlasnička prava u (radničkim) zadrugama su ograničena zbog toga što svi članovi imaju jednak udei u odlučivanju - radničke zadruge predstavljaju model poslovanja u kome zaposleni imaju najviše učešća, kako u vlasništvu zadruge tako i u upravljanju (Cheny et al. 2014)

Teorijska geneza

Iako se u praksi javlja još u pretkapitalističkim društvima, ideja zadrugarstva dobila je na zamahu početkom devetnaestog veka, tačnije u periodu između Francuske Revolucije (1789) i revolucionarnih promena 1848. godine. Zadružno organizovanje predstavlja odgovor na ekonomske i društvene probleme uzrokovane širenjem industrijskog kapitalizma, uključujući ekspoloataciju jeftine radne snage koja se koncentriše u gradovima i uništavanje malih proizvođača usled mehanizacije i omasovljavanja proizvodnje. Polaznu osnovu zadružnog pokreta predstavlja kritika nejednake raspodele ekonomske moći koja se preslikava i na društvenu sferu u vidu rastućih društvenih nejednakosti. Iz tog razloga smatra se da bi promena ekonomskih odnosa donela i sveobuhvatnu društvenu transformaciju i osigurala dostojanstvene uslove rada i života za sve. Već u idejama ranih socijalnih utopista Roberta Ovena i Šarla Furijea, koji se smatraju začetnicima modernog zadružnog pokreta, nailazimo na tezu po kojoj su humani društveni odnosi neodvojivi od uspostavljanja ekonomskih odnosa koji bi odgovarali na čovekovu potrebu da stvara i proizvodi u zajednici sa drugima i u demokratskim radnim organizacijama. Za Ovena put ka takvom društvu moguć je samo na postepen način i to putem šierenja kooperativnih sela (engl. villages of cooperation) u kojima bi sve aktivnosti bile komunalne, uključujući obradu zemljišta, obrazovanje, rad u kući, i služile bi društvenoj reprodukciji, a ne uvećanju lične dobiti. Slično njemu Furije smatra da ekonomska prinuda guši zadovoljstvo koje ljudi treba da pronalaze u radu, a da je osnovni uzrok prinude kapitalistički društveni i ekonomski sistem jer ograničava ljudsku slobodu da uživaju u poslovima koje obavljaju terajući ih da rade za nadnicu. Zajednice proizvođača i potrošača koje Furije oslikava podrazumevale bi organizaciju rada u kojoj se se članovi smenjuju u obavljanju različitih zadataka koje bi preuzimali shodno svojim afinitetima (Mellor/Hannah 1988). Radničke zadruge prepoznate su i u drugim pokretima i teorijskim pravcima, kao što su sindikalizam/anarho-sindikalizam, mutualizam, autonomizam i libertarijanski socijalizam. Razvoj radničkog pokreta, jačanje socijalistički partija u devetnaestom veku i rastuća uloga sindikata za koje je zadrugarstvo predstavljalo dio sveobuhvatne strategije za unapređenje radnih uslova, značajno su doprineli popularizaciji prakse udruživanja putem radničkih zadruga. Pored toga, tradicija udruživanja zanatlija i trgovaca putem gildi i naročito praksa osnivanja mutualističkih udruženja (organinizacije uzajamne pomoć) predstavlja bazu na kojoj je rastao zadružni pokret (internet Curl). U novijoj istoriji značajan doprinos u jačanju zadružnog pokreta iimali su autnomni levi društveni pokreti (autonomizam/marksistički autnomizam/operaizam), koji su se vodili idejom o nužnosti osnivanja samoupravnih/autonomnih političkih, društvenih i ekonomskih organizacija nezavisnih od države i to putem direktne akcije, nezaviso od tradicionalnih političkih partija i van državnih institutcija.

Istorija modela/prakse

Unutar zadružnog pokreta u Evropi s početka 19. veka teško je napraviti distinkciju između proizvodnih i radničkih zadruga. Možemo reći da su one u tom periodu blile i jedno i drugo s obzirom da se radilo o malim zanatskim radnjama čiji vlasnici su ujedno bili i zaposleni, ali primarni cilj udruživanjanije je zaštita malih proizvođača od krupnog kapitala, bez da se dovodi u pitanje kapitalistički način proizvodnje, privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju i sistem nadnica (vidi Vukčević 1981). Iz tog razloga domete zadrugarstva u tranformaciji proizvodnih i društvenih odnosa u ovoj fazi treba uzimati sa rezervom, iako se na njih može gledati kao na pokušaj radnika (zanatlija koji su i radnici i proizvođači) da zadrže kontrolu nad radnim mestom (svojom radionicom). S druge strane, zadružni pokret u Americi mnogo je bliži radničkom pokretu naročito imajući u vidu da je imao jaku podršku sindikata u borbi za unapređenje položaja radničke klase, ukidanje “najamnog robovlasništva” (engl. wage salvery) i uspostavljanje demokratije na radnom mestu (internet Curl) Naredni veliki talas zadružnog organizovanja u Americi se dešava neposredno pre početka Drugog svetskog rata i to zahvaljujući politikama New Deal-a kojima je država između ostalog unapredila infrastrukturu za zadružno organizovanje kao deo ekonomskih politika koje su imale za cilj otklanjanje posledica velike depresije. U posleratnoj Evropi takođe dolazi do revitalizacije zadružnog organizovanja koje je bilo ugušeno u vreme fašističkih diktatura, a naročito zahvaljujući jačanju društvenih pokreta, grasroot organizacija i pokreta i neprofitnih inicijativa koje često prerastaju u zadruge (internet Curl; Mellor/Hannah 1988)

Čini se da je svest o ograničenjima kapitalističkog načina proizvodnje i potrebi alternativnih ekonomskih modela naročito porasla zahvaljujući periodičnim krizama kapitalizma i rastu nezaposlenosti koju one uzrokuju. Danas je sve više pokreta i organizacija koji se zalažu za humanije i pravičnije ekonomske odnose ukazujući na destruktivne efekte koji imperativ rasta koji diktira kapitalistički način proizvodnje ima po ljudske zajednice i prirodu. Prema rezultatima istraživanja Evropske asocijacije zadruga rađenom 2016. na globalnom nivou postoji preko 260.000 radničkih zadruga, a kada je u pitanju Evropa prednjače Francuska, Španija i Italija, pri čemu je najveći broj aktivan u oblasti industrijske proizvodnje, prehrambenoj industriji i u uslužnim delatnostima. Zadružno organizovanje sve je atraktivnije i za samozaposlene radnike (frilensere), naročito među radnicima u gig ekonomiji. Udruživanje putem platformskih zadruga (zadruge koje koriste online platforme) predstavlja način na koji radnici angažovani putem digitalnih platformi mogu da utiču na probleme uzrokovane izostanokom radnog statusa i socijalnih beneficija koje proizilaze iz radnog odnosa (dostojanstveni radni uslovi, fer zarade, socijalna zaštita).

Kada je u pitanju pristup osnivanju zadruga [1] ne postoji jednoobrazna praksa. U pojedinim slučajevima radi se o “bottom up” inicijativama gde zadruge nastaju na inicijativu samih radnika kao što je slučaj sa najvećom radničkom zadrugom Mondragon iz Španije. Dešava se međutim i da se radničke zadurge osnivaju odlukom vlasnika “klasičnih” firmi da radnicima prodaju akcije preduzeća koja su pred zatvaranjem. Na ovaj način radnici stiču vlasništvo nad kapitalom i dobijaju mogućnost da odluče o načinu poslovanja, što vrlo često rezultira zadružnim modelom. Veliki broj zadruga takođe je nastalo kao rezultat “Start Up” razvojnih strategija, kroz podršku neprofitnih razvojnih inkubatora koji za razliku od konvencionalnih biznis inkubatora postoje prevashodno zbog svojih korisnika koji žele da se zadružno organizuju, a ne zarad pronalaženja najpovoljnijeg modela za investitore u startap firme. Dobar primer ovakve prakse je Incubator.Coop koji podržava osnivanje zadruga u vlasništvu članova, a koji je i sam zadruga