Radničko akcionarstvo

Definicija pojma

Radničko akcionarstvo predstavlja oblik svojine u kome zaposleni imaju vlasništvo ili udeo u vlasništvu nad akcijama firme u kojoj su zaposleni. U zavisnosti od toga da li akcije imaju svi ili samo deo zaposlenih, moguće je razlikovati inkluzivne i zatvorene modele radničkog akcionarstva. Takođe, postoje modeli koji omogućavaju zaposlenima da direktno, sopstvenim ulaganjem, kupuju akcije i modeli gde kupovinu finansira poslodavac, kao i modeli gde zaposleni vlasništvo nad akcijama stiču odmah i oni gde se je potrebno da prđođe određen vremenski period pre nego zaposleni steknu pravo vlasništva. Vlasništvo nad akcijama omogućava zaposlenima da u učestvuju u donošenju odluka u pogledu raspodele profita i kontroli nad upravom kompanije. Ipak, za razliku od drugih oblika (kolektivnog) vlasništva, kao što su na primer radničke zadruge, gde je vlasništvo neodvojivo od prava da se učestvuje u odlučivanju, u slučaju radničkog akcionarstva stepen učešća zaposlenih u odlučivanju zavisi od modela akcionarstva koji kompanija usvoji.

Teorijska pozadina i kratka istorija prakse

Ideja o učešću zaposlenih u vlasništvu i raspodeli profita tako što bi im se omogućilo da steknu udeo u vlasništvu nad akcijama javila se u Americi nakon Građanskog rata (1861-1865.). Ovaj period karakteriše rast monopola u privrednom sektoru u kome dominiraju korporacije koje se bave infrastrukturinim projektima, a koje su monopolsku poziciju ostvarile uz podršku i subvencije od strane države kojoj je izgradnja saobraćajne infrastrukture predstavljala ekonomski i strateški prioritet. Kao reakcija na loše uslove rada, pad cena rada i periodične faze rasta nezaposlenosti, kraj 19. veka obeležili su češti štrajkovi praćeni brutalnim reakcijama od starne države. Ideja o učešću zaposlenih u vlasništvu i raspodeli profita u ovom periodu javlja se kao odgovor na konflikte do kojih dolazi na liniji rad-kapital, i kao protivteža sve većoj monopolizaciji tržišta od strane moćnih korporacija. Razvijaju je liberalni teoretičari poput Limana Atvetera (Lyman Atwater), profesora političke ekonomije na Jejl Univerzitetu, a ubrzo je prihvataju i demokrate i republikanci (Blasi et al. 2013)

Suština ideje o učešću zaposlenih u vlasništvu nad akcijama nije radikalna jednakost nego ublažavanje nejednakosti. Akcionarstvo zaposlenih predstavljalo je sredstvo da se kapitalizam učini inkluzivnijim kako bi se sprečio rast socio-ekonomskih nejednakosti i produbljivanje konflikta na liniji rad-kapital, i kako bi se izbegle negativne posledice koje ekonomske nejednakosti mogu da imaju po političku demokratiju (navodna sklonost razvlaštenih ka iliberalnim političkim opcijama). Pored toga, unutar liberalne paradigme akcionarstvo zaposlenih predstavlja rešenje socio-ekonomskih problema bez suvišnog uplitanja države (Blasi et. al 2018.; Blasi et. al 2013; Ellerman, Gonza 2019). Ideja o akcionarstvu zaposlenih nije bila strana ni republikancima koji ovaj model vide kao priliku da zaposleni i sami postanu kapitalisti, tačnije kao meru odvraćanja radničke klase od pružanja podrške socijalistima i sindikalnim pokretima koji su u Americi jačali nakon Boljševčke revolucije (1917.) i paralelno sa širenjem komunističkog pokreta u Evropi. Unutar leve paradigme radničko akcionarstvo predstavlja model vlasništva i upravljanja koji može da doprinose decentralizaciji privatnog vlasništva i demokratizaciji upravljanja na radnom mestu.

Inicijalni model radničkog akcionarstva koji se javlja krajem 19. veka je Plan za kupovinu akcija od strane zaposlenih (engl. Employees stock purchase plan – ESSP). Ovaj model je omogućio zaposlenima kupovinu akcija po ceni 10-15% ispod tržišne, ali su kupovinu finansirali sami – odbijanjem rata na plate ili penzije. Pedesetih godina dvadesetog veka javlja se i ideja o modelu koji bi finansirali vlasnici kompanija, a ne zaposleni. Njegov idejni tvorac je bankar i profesor ekonomije Luis Kelso koji je u ovakvom modelu video odgovor na rastuću automatizaciju i posledice koje će ona imati po (ne)zaposlenost. Kelso je uvideo da će značaj industrijske proizvodnje u budućnosti opadati i da će usled ovakvog trenda plate u industrijskom sektoru koji pretežno zapošljava niskokvalifikovanu radnu snagu stagnirati, dok će dobit od kapitala rasti mnogo većom brzinom. Ovakav razvoj prema Kelsu proizveo bi niz socijalnih i političkih problema, a kao izlaz iz situacije on predlaže model koji bi omogućio radnicima/cama da i sami postanu vlasnici kapitala umesto da pritiskaju državu da troši više na socijalna i davanja za nezaposlenost. (Rosen, Rodrick 2014). Kelsov model - plan za akcionarstvo zaposlenih (Employee Stock Owensrhip Plan - ESOP) - predstavlja finansijski mehanizam koji bi prema njegovom viđenju zaposlenima omogućio da zadrže poslove tako što bi im se dala mogućnost da steknu vlasniištvo nad akcijama firme, a da se pri tome ne izlažu prevelikom poslovnom riziku uzimajući kredite koje bi sami otplaćivali ili investirajući u kupovinu akcija sopstvenu štednju. Umesto da zatvaraju firme, poslodavci bi dobili mogućnost da vlasništvo prenesu zaposlenima za šta bi im država dala podsticaj u vidu poreskih olakšica i nižih kamatnih stopa za kredite. Pored zaposlenih i vlasnika, korist od ovakvog modela radničlkog akcionarstva imala bi i država jer bi umesto troškova naknada za nezaposlenost davala podsticaj za kupovinu akcija tako što bi obezbedila beneficirane kamate za kredite za kupovinu akcija i rasteretila radnike-akcionare poreza za vlasništvo nad akcijama.

Plan za za akcionarstvo zaposlenih je institucionalizovan 1974. godine kada je usvojen Employee Retirment Income Security Act kojim su propisane poreske olakšice za vlasnike komapnija i zaposlene-akcionare, i danas predstavlja jedan od najzastupljenih modela radničkog akcionarstva u Americi. (Blasi et al 2018; Blasi et al 2013). Unutar ovog modela zaposleni nemaju direktno vlasništvo - kao pravni subjekt plan funkcioniše u formi povereništva kojim upravlja poverenik ili administrativni komitet, a njegova osnovna funkcija je upravljanje akcijama u vlasništvu zaposlenih. Povereništvo je u obavezi da radi u interesu zaposlenih, a njegove nadležnosti između ostalog obuhvataju brigu o tome da je cena akcija odgovarajuća, da se akcije raspodeljuju zaposlenima u skladu sa utvrđenim pravilima i da se njima raspolaže u interesu zaposlenih. Zaposleni imaju pravo da učestvuju u glasanju za izbor poverenika, kao i u pogledu značajnih pitanja koja se tiču akcija u njihovom vlasništvu (prodaja, likvidacija itd.). Pravo da glasaju prilikom izbora uprave kompanije po pravilu imaju zaposleni-akcionari u javnim kompanijama, a ređe u privatnim kompanijama. (Rosen, Rodrick 2014:15) Kupovinu akcija ne finansiraju zaposleni nego poslodavac i to direktnim novčanim doprinosima ili putem kredita koji uzima povereništvo, a otplaćuje poslodavac. Pored toga, poslodavci mogu da daju doprinose i u vidu akcija. U svakom od navedenih slučajeva vlasnici firmi dobijaju podsticaj od strane države u formi poreskih olakšica ili nižih kamatnih stopa za kredite.

Raspodela akcija zaposlenima se realizuje na pravičan način – nezavisno od njihove produktivnosti i pozicije na kojoj rade ali zavisno od visine plate i drugih beneficija koje ostvaruju unutar kompanije. Specifičnost ovog modela radničkog akcionarstva ogleda se i u tome što zaposelni imaju ograničena imovinska prava – dobit od akcija im se isplaćuje tek nakon odlaska u penziju ili ukoliko odluče da napuste kompaniju iz nekog drugog razloga, a njihove akcije povereništvo raspodeljuje na račune ostalih zaposlenih. (Rodrick 2014; Rosen, Rodrick 2014; Blasi et al. 2013). Imajući u vidu da je njegova primarna svrha dugoročna materijalna dobit zaposlenih, ESOP predstavlja jednu vrstu privatnog penzionog fonda, s tim da je razliku „klasičnih“ privatnih penzionih fondova njegova jedina funkcija kupovina akcija u ime zaposlenih. Takođe ESOP ima mogućnost kupovine akcija putem kredita što inače nije slučaj sa privatnim penzionim fondovima.

Iako ESOP nije zaživeo u Evropi, Evropska Unija prepoznala je značaj akcionarstva zaposlenih i preduzela nekoliko mera kako bi podstakla njegov rarazvoj. U julu 1992. godine Evropski Savet usvojio je preporuku u kojoj poziva države članice da uvaže značaj i podstiču različite modele preraspodele profita i akcionarstva zaposlenih, a 1999. godine usledio je izveštaj Evropske Komisije u kome se ističu dobre strane radničkog akcionarstva, kako po zaposlene tako i za ekonomiju u celini. Evropska Unija je 2003. godine usvojila Akcioni plan stimulisanja akcionarstva zaposlenih i instrument za njegovo praćenje – Indeks zaposlenih akcionara (Employee Share Owners Index). (Lakićević 2016) Dominantan model akcionarstva zaposlenih u EU je plan za vlasništvo nad akcijama (Stock Option Plan - SOP). Za razliku od ESOP-a, kupovinu akcija unutar ovog modela finansiraju sami zaposleni, a ne poslodavci. Ovaj model zapravo omogućava zaposlenima koji su obuhvaćeni planom da kupe određen broj akcija firme u kojoj su zaposleni po beneficiranoj ceni kako bi ostvarili dobit od njihove prodaje po tržišnoj ceni. Period u kome zaposleni mogu da kupe akcije po datoj ceni je ograničen i utvrđen ugovorom između poslodavca i zaposlenog/e., a poreske olakšice za zaposlene-akcionare su mnogo manjeg obima nego u slučaju planova za akcionarstvo zaposlenih (ESOP), ili uopšte ne postoje. Za razliku od ESOP-a, u okviru ovog modela zaposleni stiču vlasništvo nad akcijama odmah nakon kupovine akcija (dividende im se isplaćuju od momenta kada steknu vlasništvo), a akcijama upravljaju direktno jer ne postoji povereništvo. Planovi za vlasništvo nad akcijama takođe mogu da budu otvoreni i zatvoreni, s tim da formula prema kojoj se akcije raspodeljuju, tačnije formula prema kojoj se određuje vlasnički udeo koji zaposleni/a može da stekne, ne sadrži načelo pravičnosti i zavisi od pozicije zaposlenog unutar kompanije ili njegovih/njenih veština. Imajući u vidu ove karakteristke plana, možemo da zaključimo da njegova osnovna namena nije dugoročna dobit zaposlenih, nego da ovaj model predstavlja jednu vrstu podsticaja koju poslodavci koriste kako bi privukli stručne kadrove. (Potsma et al. 2015; internet Silvia, 2020)

Kritički osvrt

Radničko akcionarstvo ima pozitivne efekte kako za zaposlene tako i za poslodavce, ali i za širu zajednicu. Zaposleni pre svega imaju materijalnu dobit jer učestvuju u raspodeli profita (novac od akcija im se isplaćuje kao bonus na zarade), a u slučaju ESOP-a imaju i dugoročnu korist u smislu uvećane penzije, kao i direktnu ekonomsku korist koja proizlazi iz toga što kupovinu akcija ne finansiraju sami i što su oslobođenii poreza na akcije. Plan za akcionarstvo zaposlenih ima i potencijal da utiče na smanjenje nezaposlenosti i očuvanje radnih mesta jer vlasnicima firmi koji žele da se povuku, ili su iz nekog razloga prinuđeni da zatvore firmu, nudi mogućnost da uz povoljne uslove firmu prevedu u vlasništvo zaposlenih. U ovakvim situacijama preuzimanje firme od strane zaposlenih predstavlja održivije rešenje po zaposlene jer preuzimanje firme od strane druge, neretko veće firme usmerene isključivo na ostvarivanje profita, često vodi njenom zatvaranju ili otpuštanju zaposlenih zarad smanjenja troškova poslovanja. Korist od prenosa firme vlasništvo zaposleniih bi imala i cela zajednica jer poslovi, a posledično i potrošnja i porezi, ostaju unutar unutar zajednice, pa u tom smislu o radničkom akcionarstvo možemo govoriti kao o zajedničkom dobru (vidi Azzelini 2016; Ellerman, Gonza 2020; Ellerman, Gonza 2019).

Dodatni argumenti u prilog radničkog akcionarstva je i to što učešće u vlasništvu razvija kod zaposlenih osećaj pripadnosti radnoj organizaciji zbog čega raste i njihova produktivnost, kao i sposobnost organizacije da opstane i adekevatno odgovori na različite pristiske spolja i da se održi u kriznim situacijma (vidi O’Boyle et al. 2016 u Blasi et al. 2018). Štaviše, firme koje su u vlasništvu zaposlenih imaju veće šanse da se održe na tržištu i pokazuju veću otpornost u kriznim siituacijama od konvencionalnih firmi – istraživanja sprovedena u Americi pokazala su da firme u vlasništvu zaposlenih imaju 50% šansi da se održe na tržištu, dok šanse konvencionalnih firmi iznose svega 20%. Takođe, stopa otpuštanja u frirmama koje su u vlasništvu zaposlenih znatno je manja: U periodu između 2003. i 2014. godine stopa otpuštanja u firmama u vlasništvu zaposlenih u Americi smanjila se sa 3,1% na 1,6% , dok je kod konvenvionalnih firmi porasla sa 9% na 9,6%.

S druge strane treba uzeti u obzir da decentralizacija vlasništva nema direktan efekat na način upravljanja firmom – participacija zaposlenih u odlučivanju je uslovljena postojanjem mehanizama koji omogućavaju demokratizaciju i decentralizaciju odlučiivanja (mogućnost zaposlenih da glasaju prilikom donošenja odluka i izbora uprave, postojanje konsultativnih mehaniizama između uprave i zaposlenih, edukativni programi koji će podstaći zapsolene da uzmu učešće u upravljanju itd). (Ellerman, Gonza 2020; Corey, Rodrick 2014). Pored toga, potencijalni socio-ekonomski benefiti koji zaposleni imaju od vlasništva nad akcijama zavise od stepena inkluzivnosti. Zatvoreni modeli koji obično podrazumevaju da je planom obuhvaćen samo menadžment kompanije čak mogu da imaju kontraefekat u smislu daljeg produbljivanja razlika u primanjima između uprave i zaposlenih, dok u slučaju inkluzivnih modela treba uzeti u obzir i koliki je zapravo udeo zaposlenih u vlasništvu – da li su zaposleni manjinski ili većinski vlasnik. Pretpostavku o većoj posvećenosti zaposlenih poslu i kolektivu zbog osećaja pripadnosti radnoj organizaciji koji ovakav model (su)vlasništva podstiče takođe treba uzimati sa rezervom - udeo u vlasništvu ne rešava nužno problem „slobodnih igrača“ (pojedinaca koji žele učestvuju u raspodeli zajedničkih dobara ali ne i u naporima da se ona proizvedu i očuvaju). Ipak, i ovu vrstu i problema moguće je prevazići usvajanjem pravila i normi kojima bi se efekat ovakvih tendencija sveo na minimum (Blasi et al. 2018). Konačno, potrebno je dobro odvagati indikatore koji ukazuju da ovaj model vlasništva doprinosi pravičnijoj raspodeli bogatstva na nivou celog društva, kao i tvrdnje da su firme u vlasništvu zaposlenih uspešnije i otpornije na krize od konvencionalnih kompanija (firme u kojima zaposleni nemaju vlasništvo i kontrolu), s obzirom da je udeo firmi koje su usvojile neki od oblika radničkog akcionarstva u ukupnoj ekonomiji Evrope i Amerike i dalje relativno mali.

Lokalna kontekstualizacija

Radničko akcionarstvo u Srbiji na kratko je zaživelo u procesu tranzicije krajem 80-ih i početkom 90-ih godina. U ovom periodu dolazi do transformacije svojinskih odnosa usvajanjem niza propisa koji su omogućili promenu vlasništva nad društvenom svojinom koja do tada predstavlja dominatni svojinski oblik. Savezno Veće usvojilo je 1989. godine Zakon o preduzećima kojiim je izjednačena društvena, državna i privatna svojina, a naredne godine usledio je i Zakon o privatizaciji. Ova dva zakona predstavljaju okosnicu privatizacije društvene svojine na početku tranzicije, a modeli koji su korišteni podrazumevali su“vaučersku privatizaciju“ (podelu vaučera građanima za kupovinu akcija), direktnu prodaju većinskom vlasniku, kao i model radničkog akcionarstva koji je primenjen u Srbiji i koji je omogućio zaposlenima da otkupe akcije preduzeća u kome su bili zaposleni (Musić, 2012). Iako je srbijanski model bio uspešan u prvoj fazi različiti faktori uticali su na na to da on potpuno iščezne u narednom periodu - raspad države, ekonomska kriza, sankcije, pritisci na radnike/ce, i sukcesivno donošenje propisa kojim je omogućena privatizacija direktnom prodajom (prodaja privatnim investitorima), doprineli su sve manjoj zainteresovanosti radnika/ca da učestvuju u vlasništvu. (ebd; Gonza, Ellerman 2019)

U Srbiji planovi za radničko akcionarstvo ne postoje ni na nivo pojedinačnih preduzeća, a jednu od glavnih prepreka za usvajanje kolektivnih modela vlasništva kao što je akcionarstvo zaposlenih ili radničko zadrugarstvo predstavlja upravo institucionalna (pravna) infrastruktura koja fazvorizuje privatno vlasništvo.

Komparativna perspektiva

Akcionarstvo zaposleih je rasprostranjenije u Americi nego u Evropi. Prema podacima General Social Surevy-a, najreprezentativnije ankete o demografskoj strukturi američkog stanovništva koju sprovodi Univerzitet u Čikagu, u 2018. godini čak 20% ispitanika zaposlenih u privatnom sektoru bili su na neki način uključeni u vlasništvo u kompanijama u kojima su zaposleni – od toga 25 miliona je imalo vlasništvo nad akcijama, uključujući 11 miliona zaposlenih koji su vlasništvo nad akcijama stekli putem ESOP-a. Tendenciju rasta radničkog akcionarstva pokazuju i podaci Nacionalnog centra za vlasništvo zaposlenih (National Center for Employee Ownership – NCEO) prema kojima je u periodu od 2014. i 2018. godine na godišnjem nivou u proseku osnovano 263 ESOP-a. Samo u 2018. godini bilo je 279 novih ESOP-a u koje je bilo uključeno 37 hiljada zaposlenih, dok je ukupan broj zaposlenih koji su stekli vlasništvo nad akcijama putem ESOP-a iznoosio preko 14 miliona. Najveći broj kompanija u kojima je u datoj godini postojao ESOP su bile u privatnom vlasništvu, a sektori koji dominiraju su industrijska proizvodnja (22%), profesionalne naučno-tehničke usluge (19%), finansije, osiguranje i nekretnine (15%), građevinski sektoru (12%) i prodaje na veliko (9%).

Iako je udeo zaposlenih u vlasništvu nad akcijama u EU manji u nego u Americi, njegova popularnost raste. Prema anketi Evropske federacije zaposlenih akcionara (European Federation of Employee Shareowners – EFES), udeo zaposlenih-akcionara u Evropskoj Uniji u periodu između 2006. i 2019. godine je porastao je za skoro 1 milion: U 2006. godini on je iznosio 6.4 miliona, da bi u 2019. godini porastao na 7.2 miliona. Ovi podaci se odnose na velike kompanije, a ukoliko se na njega doda broj zaposlenih koji imaju vlasništvo nad akcijama u srednjim i malim preduzećima, njihov ukupan broj iznosi oko 8.5 miliona. U pogledu modela radničkog akcionarstva, preovladava Stock Option Plan koji je implementiran u čak 64% velikih kompanija u kojima su zaposleni suvlasnici. Zemlje u kojim je radničko akcionarstvo najrasprostranjenije su Francuska, Velika Britanija i zemlje Severne Evrope.

Aktuelnost i značaj radničkog akcionarstva za leve aktere danas potvrdili su britanski laburisti u predizbornoj kampanji 2019.godine u kojoj je predlog plana za radničko akcionarstvo bio je jedna od centralnih tački njihove ekonomske politike. Model koji su predlagali je podrazumevao obavezu privatnih kompanija sa preko 250 zaposlenih da osnuju poseban fond u koji bi prenele do 10% vlasništva nad akcijama na godišnjem nivou i iz kojeg bi se isplaćivale dividende svim zaposlenima u iznosu od 500 funti. Ostatak prihoda bi se prebacivao u nacionalni fond iz kojeg bi se finansirale javne i socijalne usluge. Na ovaj način obezbedila bi se sredstva za podizanje zarade velikog broja zaposlenih u privatnom sektoru, ali i dodatni prihodi potrebni da se obezbede kvalitetne i svima dostupne javne usluge. (internet Syal)