Kolektivna svojina

Definicija pojma

Svojina predstavlja skup prava nad materijalnim, prirodnim i nematerijalnim resursima kao što su pravo držanja, korištenja, upravljanja i kontrole nad resursima, uključujući objekte, zemlju, i intelektualne tvorevine i rad/radnu snagu. Ona podrazumeva grupno vlasništvo i to u korist svih članova grupe, pri čemu opseg grupe varira i može da obuhvata celo društvo, manje zajednice ili pojedinačna preduzeća u obliku zadruga ili javnih kompanija. Javlja se u formi javnog (državnog), društvenog, zadružnog i zajedničkog vlasništva. Klasična liberalna doktrina odbacuje mogućnost kolektivnog vlasništva jer se na taj način navodno izbegava situacija u kojoj jedan akter može da zadobije premoć u odnosu na druge aktere i usko je povezano sa liberalnim shvatanjem slobode kao slobode od prinude i spoljnjih ograničenja individualnoj slobodi. Štaviše, smatra se da zagarantovano pravo na privatnu svojinu i sloboda pojedinaca da nesputano slede sopstvene interese predstavlja najefikasniji mehanizam za postizanje opšteg dobra i efikasnu upotrebu resursa. Za razliku od privatne svojine koja služi isključivo interesima pojedinaca, kolektivna svojina u svojim različitim varijantama omogućava otvoreniji pristup, veću participaciju u odlučivanju i viši stepen kontrole nad odlukama koje se donose u pogledu raspolaganja predmetima vlasništva.

Teorijska geneza

Jedna od osnovnih pretpostavki klasične liberalne teorije je odbacivanje državne intervencije u regulaciji ekonomije budući da se na tržište gleda kao na samoregulišući mehanizam i sferu odvojenu od javne. Iako je ekonomski liberalizam predstavljao dominantnu doktrinu u periodu industrijalizacije s početka 19. veka, paralelno se razvijaju i druge ideje zasnovane upravo na kritici kapitalističkog načina proizvodnje - ekspolataciji, alijenaciji i rastu nejadnakosti koje proizvodi, kao i njegovim štetnim posledicama po društvenu reprodukciju i prirodu. Marksova teorija radne vrednosti nastala je kao odgovor na ove protivurečnosti kapitalističkog načina proizvodnje. Prema ovoj teoriji višak vrednosti koju kapitalista prisvaja rezultat je ekspolatacije (prisvajanja viška vrednosti proizvedenog kolektivnim radom), zbog čega on ukazuje na potrebu da se sredstva za proizvodnju prevedu u kolektivno vlasništvo kako bi njima mogli da raspolažu oni čiji rad generiše vrednost - radnici. Promena vlasničkih odnosa nad sredstvima za proizvodnju doprinosi dekomodifikaciji rada (tretiranju rada kao robe) i vodi ukidanju ekspolatacije (eliminacijom vlasnika kapitaliste koji prisvaja višak vrednosti proizvedene kolektivnim radom) i alijenacije (otuđenje radnika od proizvoda sopstvenog rada [i sopstvene prirode] koje je rezultat činjenice da radnici nemaju kontrolu nad radnim procesom). Marks ide i dalje u svojoj kritici kapitalističke ekonomije, dovodeći u pitanje ne samo privatno vlasništvo nego i druge aspekte kapitalističkog ekonomskog, društvenog i političkog ustrojstva. On ukazuje da kapitalizam predstavlja jedan istorijski kontigentan ekonomski sistem, zasnovan na robnoj proizvodnji i tržišnoj distribuciji, čiji je ultimativni cilj uvećanje profita, što je suprotno potrebama društva - privatno vlasništvo i robni način proizvodnje onemogućava ekonomsku delatnost koja bi bila usmerena na zadovoljavanje potreba celog društva i stvaranje uslova za njegovu reprodukciju.

Krtika robne proizvodnje tipične za kapitalizam dala je podsticaj za razvoj drugih teorija i modela koji za predmet imaju kritiku kapitalizma i iznalaženje načina za prevazilaženje njegovih slabosti, a u cilju razvijanja alternativnih ekonomskih politika i praksi koje se suprotstavljaju izvlačenju vrednosti iz kolektivnog rada i prirode karakterističnim za kapitalistički/robni način proizvodnje, i to reformom u domenu proizvodnje i distribucije. Uvođenje javne svojine predstavlja jedan takav pokušaj da se obezbedi društvena reprodukcija nezavisno od tržišta i to putem državne intervencije u proizvodnu/ekonomsku delatnost/planiranje, kroz javne usluge ili izgradnju javne infrastrukture. Slično, društvena svojina koja je krajem 40-ih institucionalizovana u SFRJ opravdava se potrebom pravičnije raspodele viška vrednosti, ali za razliku od javne, ona je podrazumevala i demokratizaciju (uključivanjem zaposlenih u donošenje odluka) i decentralizaciju (prenošenjem ovlaštenja sa federalnog na lokalni nivo) procesa odlučivanja, naročito u sferi budžetskih ovlaštenja.

Uspostavljanje režima zajedničkog/deljenog vlasništva, upravljanja i korišćenja resursa direktno se opire kako kapitalističkom, tako i državnom svojinskom modelu (izvan tržišta i države). Nasuprot Hardinovoj tvrdnji po kojoj su zajednička dobra suparnička, u smislu da ne mogu da opstanu bez međusobne konkurencije što nužno dovodi i do iscrpljivanja resursa imajući u vidu sklonost pojedinaca ka uvećanju sopstvene dobiti, drugi autori poput Elinor Ostrom, ukazali su da to nije nužno slučaj i da su ljudi podjednako sposobni da deluju u svrhu postizanja zajedničkih interesa. Nasuprot klasičnoj ekonomskoj teoriji prema kojoj je privatno vlasništvo najefikasniji način upotrebe resursa teorija zajedničkih dobara ukazuje na ograničenja tržišne logike, ne samo gledano iz ugla nejednakosti koje proizvodi, nego i u pogledu same svrsishodnosti kapitalističke akumulacije. Zajednička dobra (zajedničko vlasništvo i upravljanje resursima) omogućavaju društvenu reprodukciju i pravičniju raspodelu bogatstva nezavisno od tržišne logike i van državne kontrole.

Slično, ideja zadružnog vlasništva ima za cilj da omogući pravičniju raspodelu dobiti koja se generiše udruživanjem resursa (kao što su recimo proizvodna postrojenja, zemlja i alati u slučaju proizvodnih zadruga, ili rad/radna snaga u slučaju radničkih zaduga) s tim da su efekti ovog modela ograničeni na uži krug pojedinaca koji su članovi/zaposleni zadruge.

Kratka istorija

Javna svojina predstavlja jedan od dominatnih istorijskih oblika kolektivne svojine koji se javlja kao protivteža privatnom. Čine ga preduzeća za proizvodnju dobara i usluga koja su u vlasništvu države, kojima upravlja država i drugi javni organi na bilo kom nivou (federalnom, regionalnom, lokalnom), pri čemu država predstavlja/otelovljuje celo društvo. Ono takođe obuhvata i javnu/zajedničku infrastrukturu koju čini mreža materijalnih i tehničkih resursa koja doprinosi proizvodnji dobara i usluga koje nisu dio proizvodnog procesa u kome je glavni cilj profit nego za cilj imaju zadovoljavanje potreba svih članova društva nezavisno od tržišta. Javno vlasništvo se istorijski pojavljuje u različitim oblicima, kako u sistemima sa tržišnom i mešovitom ekonomijom, tako i u netržišnim ekonomijama. U prvom slučaju radi se o preduzećima/industrijskim granama koje su u potpunosti ili delimično u državnom vlasništvu, koje može ali ne mora nužno da bude odraz državnog monopola u određenom sektoru (komunalije, javni prevoz, snadbevanje električnom energijom, telekominikacije itd.). U drugom slučaju država ima potpuni monopol nad privrednom delatnošću i upravlja celokupnim procesom proizvodnje i distribucije pri čemu je konkurencija isključena.

Društvena svojina javlja se kao specifičan oblik kolektivne svojine koji nije ni javni ni privatni i vezuje se za period samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji. Institucionalizacija društvene svojine u SFRJ predstavljala je pokušaj da se prevaziđe nedemokratski karakter sistema zasnovanog na centralizovanoj planskoj ekonomiji. Ona je načelno podrazumevala prenošenje vlasništva nad sredstvima za proizvodnju sa države na celo društvo i to razvijanjem mreže radničkih samoupravnih organizacija (radnički saveti, granska udruženja, savet proizvođača), čime je omogućeno da radnici (i celo društvo) učestvuju o odlučivanju o raspodeli dobiti unutar preduzeća i na nivou države.

Jedan od osnovnih principa zadružnog organizovanja predstavlja princip ekononomske participacije, što podrazumeva da su svi članovi raspolažu kapitalom zadruge kao što su na primer mehanika ili objekti u poljoprivrednim zadrugama. Zadružne organizacije podrazumevaju da svi članovi, mogu zajednički da koriste, upravljaju/kontrolišu i raspolažu zadružnom imovinom i da se dobit ravnomerno raspodeljuje između članova (članova-zaposlenih u slučaju radničkih zadruga), suprotno privatnim preduzećima ili korporacijama u kojima se ostvarena dobit vraća privatnim vlansicima. Kako nisu vođene isključivo profitnim interesom, zadruge omogućavaju da se dobit raspodjeljuje na način koji omogućava zadovoljavanje različitih potreba, između ostalog i socijalnih, većeg broja ljudi i šire zajednice.

Zajednička svojina koja se pojavljuje kao još jedan modalitet kolektivne svojine je širi pojam od zadružne svojine i uključuje različite režime upravljanja i korišćenja određenog zajedničkog dobra. Ona se pojavljuje u različitim istorijskim periodima, uključujući zajedničko korištenje zemlje od strane engleskih seljaka u srednjem veku, zatim u teoriji i praksi autonomnih pokreta koji se formiraju šezdesetih godina dvadesetog veka u Italiji i Zapadnoj Evropi, a postala su i zajednički imenitelj novih alterglobalizacijskih društvenih pokreta. Zajednička dobra obuhvataju različite modele i prakse korištenja i upravljanja zajedničkim/deljenim resursima koji nastaju van tržišne i državne kontrole. Treća bitna karakteristika zajedničkih dobara - pored zajedničkih resursa i zajednice koja upravlja resursima - čine upravo pravila tj. režim upravljanja zajedničkim dobrima koji uspostavljaju sami članovi. Ovim dolazimo i do nešto šireg određenja pojma zajedničkog dobra kao društvenog odnosa (relacije) ili drugim rečima procesa stvaranja zajednice i društvenih odnosa zasnovanih na vrednostima saradnje i zajedništva.

Kritički osvrt

Institucija javnog vlasništva predstavlja pokušaj demokratizacije tržišne ekonomije stavljanjem države u službu opšteg dobra. Javno finansirane usluge, državna ulaganja u infrastrukturu i druge mere kojima se omogućava veći državni upliv u ekonomiju imaju za cilj zadovoljavanje potreba svakog pojedinca umesto da one zavise od cene i dostupnosti koje diktira tržište. Država finansira i obezbeđuje usluge koje su u funkciji dekomodfikacije radne snage i socijalizacije reproduktivnog rada, a ne sa ciljem uvećanja profita - vrednost roba i dobara meri se njihovom upotrebnom, a ne razmenskom vrednošću. S druge strane javno vlasništvo ne implicira nužno demokratsku, participativnu i pravičnu organizacionu strukturu. Radnici i dalje ostaju razvlašćeni i podređeni: osim što nisu vlasnici sredstava za proizvodnju, radnici ne učestvuju u donošenju odluka o proizvodnom procesu. Upravljačka klasa koju čine politički predstavnici i menadžeri javnih preduzeća, a ne radnici koji proizvode vrednost, ima slobodu da odlučuje o distribuciji i alokaciji dobara i dobiti (internet Panekoek.

Iskustvo radničkog samoupravljanja u SFRJ koje je trajalo od 1950-1989. godine podrazumevalo je demokratizaciju vlasništva institucionalizacijom autonomnih radnih organizacija kojima su upravljali zaposleni, kako u realnom tako i u javnom sektoru, kuturi itd, a putem kojih je vlasništvo prenešeno na celo društvo.Iako predstavlja zaokret u odnosu na centralizovanu plansku ekonomiju pre svega promenom vlasničkog režima, samoupravni socijalizam nije uspeo da u praksi sporvede stvarnu ekonomsku demokratiju. Radnički saveti imali su sekundarnu ulogu u odnosu na upravu, a profitna orijentacija samoupravnih preduzeća i njihove uprave koja se vremenom iskristalisala kao nova preduzetnička klasa (ne zaboravimo da se uvođenjem samopravljanja Jugoslavija takođe otvorila i za tržišnu ekonomiju), uzrokovala je rast nejednakosti unutar proizvodnih organizacija i sve agresivniju tržišnu konkurenciju između preduzeća.

Prema teoriji zajedničkih dobara, privatno i javno vlasništvo su dve forme ograđivanja zajedničkih resursa. U prvom slučaju radi se o ograđivanju u svrhu komodifikacije, dok se u drugom onemogućuje učešće u odlučivanju o svrsi i načinu korištenja dobara. Za razliku od javnih dobara koja postaju javna i dostupna svima tek posredstvom države, u slučaju zajedničkog/deljenog vlasništva svi članovi zajednice imaju pravo da koriste resurse pod jednakim uslovima i da učestvuju u njihovoj organizaciji/upravljanju. Teorija zajedničkih dobara nalazi uporište u Marksovom shvatanju radne vrednosti, ali istovremeno ukazuje i na to da fabrika/radno mesto nije jedino mesto gde se generiše višak vrednosti. Za razliku od Marksove teorije radne vrednosti koja u fokusu ima nužnost ukidanja eksploatacije kapitala nad radom, teorija zajedničkih dobara obuhvata i druge sfere života zahtevajući njihovu demokratizaciju kao predusulov za stvaranje demokratičnih i pravičnijih društvenih i ekonomskih odnosa. S druge strane, kritika zajedničkih dobara se najčešće upućuje na račun njihove zatvorenosti i ekskluzivnosti. Iako podrazumevaju zajedničko korištenje resursa treba imati u vidu da resursi nisu automatski dostupni svima nego samo članovima određene zajednice. Oni postaju dostupni svima tek ukoliko zajednica odluči da proširi krug korisnika.

Zadružno organizovanje se pojavljuje kao još jedna alternativa kapitalističkom načinu proizvodnje, i to promenom vlasničkog režima (uvođenjem zadružnog vlasništva nasuprot privatnom), i promenom režima upravljanja i odlučivanja (uvođenjem mehanizama demokratske kontrole). Zadruge su nastale kao odgovor na probleme malih proizvođača koji u periodu industrijalizacije s početka 19. veka sve više postaju izloženi pritisku konkurencije sa krupnik kapitalom što im ugrožava opstanak. Međunarodna asocijacija zadruga (ICA) definiše zadruge kao “autonomna udruženja osoba koje se dobrovoljno udružuju kako bi zadovoljile svoje zajedničke ekonomske, socijalne i kulturne potrebe osnivanjem demokratski kontrolisanih preduzeća u zajedničkom vlasništvu (...) zasnovanih na vrednostima samopomoći, samoodgovornosti, demokratičnosti, jednakosti, pravičnosti i solidarnosti”. Takođe zadruge su manje izložene rizičnom poslovanju s obzirom da se finansiraju iz zadružnih fondova koji se pune iz članarina i sredstava stečenih poslovanjem zadruge čime se obezbeđuje kontinuitet zadružne delatnosti. S druge strane treba imati u vidu da su i zadruge izložene sličnim rizicima kao i druge vrste ekonomskih organizacija koje posluju na tržištu, što može da dovede do odstupanja u primeni osnovnih principa na kojima se zadružno organizaovanje zasniva usled prilagođovanja tržišnim pravilima i imperativu konkurencije i sticanja profita.

Lokalna kontekstualizacija

Tržišna tranzicija koja se sistematski sporvodi prethodne tri decenije u celom regionu dodatno je oslabila institucije kolektivnog vlasništva u svim zemljama bivše Jugoslavije. Javna preduzeća i usluge se postepeno podvrgavaju tržišnoj logici profitabilnosti, proizvodna infrastruktura se privatizuje i prodaje po nerealno niskim cenama, dok se državna intervencija na tržištu rada uglavnom svodi na stvaranje uslova povoljnih za neometan protok (stranog) kapitala, a na štetu sopstvenog stanovništva koje je usled sistematske deregulacije radnog i socijalnog zakonodavstva stavljeno u funkciju jeftine radne snage. Pokušaji privatizacije društvene i državne svojine putem akcionarskog modela, podelom akcija radnicima i građanima, pokazalo se prilično neuspešnim obzirom da je udeo koji je dodeljen zaposlenima bio nedovoljan kako bi im omogućio faktičku participaciju u upravljanju preduzećima. Posledice tranzicije između ostalog ogledaju se i u rastućoj nezaposlenosti i sve većim socio-ekonomskim nejednakostima: u periodu između 1990-2000 posao je izgubilo preko 750 hiljada ljudi, a Srbija je i jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope imajuću u vidu da je minimalna plata četiri puta niža od dostojanstvene zarade. Već u inicijalnom tranzicionom talasu meta privatizacije bili su i stambeni fondovi - početkom devedesetih počela je privatizacija stambenog fonda tako da se danas u Srbiji svega 2% stanova nalazi u javnom vlasništvu, a od nedavno su i prisilna iseljenja počela da se koriste kao način da se što efikasnije dođe do zemljišta koje je atraktivno za investitore.

Pored sindikata i levih organizacija koje pokušavaju da ukažu na probleme koje uzrokuje način na koji se sprovodi kapitalistička tranzicija, poslednjih godina kritika politika zanovanih na neprikosnovenosti tržišta i smanjenju obima socijalnih funkcija države sve više se artikuliše i kroz prakse zajedničkih dobara. Sve je veći broj inicijativa koji okupljaju grupe i pojedince koji se zalažu za zajedničko vlasništo i upravljanje prostorima namanjenog kulturno-umetničkim i obrazovnim sadržajima, kao što su Kulturni centar Magacin, Društveni centar NNK i Kvaka 22 iz Beograda. Ministarstvo prostora/Institut za urbane politikeproblematizuje pitanje participacije i uspostavljanje dijaloga između građana i lokalnih vlasti u Beogradu i drugim regionima u Srbiji, a platforma Ko gradi grad nedavno je inicirala osnivanje prve stambene zadruge. Kada su u pitanju prirodna zajednička dobra, dobar primer aktivističke strategije zasnovane na odbrani zajedničkih dobara predstavlja inicijativa meštana sela Topli Dol na Staroj Planini Odbranimo reke Stare Planine, nastala kako bi se sprečila izgradnja malih hidroelektrana koje grade privatne kompanije ograđujući rečne tokove u zaštićenim prirodnim zonama.

Prakse i politike kolektivnog vlasništva i upravljanja u Srbiji kao i drugim zemljama bivšim članicma SFRJ danas su sporne i zbog iskustva prinudne kolektivizacije koja je implementirana ‘40-ih godina u Jugoslaviji. Ovo je naročito velika prepreka u pogledu promovisanja i zagovaranja zadružnih modela koji su diskreditovani zbog iskustva prinudne kolektivizacija zamljišta i osnivanja zadruga u kojima je članstvo bilo obavezno, a koje su bile pod državnom kontrolom. S druge strane u Srbiji preovlađujući oblik zadružnog organizovanja predstavljaju poljoprivredne zadruge koje država i subvencioniše, dok su drugi modeli poput radničkih, proizvodnih, potrošačkih itd. zadruga zanemareni, delimično i zbog postojeće regulative.

Komparativna analiza

Neoliberalna globalizacija koja počinje ‘70-ih godina 20. veka dovela je do ekstrema liberalnog shvatanja tržišne slobode. Ekonomske politike štednje, masovna privatizacija javnih usluga i deregulacija ubrzo su implementirale i vlade u drugim delovima sveta. Rastuća nezaposlenost i neizvesnost zaposlenja, činjenica da plate stagniraju, erozija sistema socijalne zaštite, privatizacija zdravstvenih usluga kao i uništavanje biljnog i životinjskog sveta usled neograničenog iscrpljivanja prirodnih resursa samo su neke od posledica izazvanih nekontrolisanim širenjem globalnog tržišta. Stoga ne čudi da se ideja kolektivnog vlasništva ponovo uvrštava u političku i ekonomsku agendu u svetu.

Počevši od 2010. neposredno nakon finansijske krize, levo orijentisane vlade u zemljama Latinske Amerike kao što su Argentina, Venecuela i Bolivija donele su niz mera kojima su kompanije koje pružaju usluge koje su vitalne za opstanak društva (snadbevanje vodom, penzioni fondovi, železnice itd.) vraćene u javno vlasništvo, uključujući i renacionalizaciju važnih strateških industrija, pre svega nafte.Takođe municipalistički pokreti širom Evrope i Amerike dovode u pitanje neoliberalne politike ukazujući na nužnost deprivatizacije javnih usluga kako bi se zadovoljile osnovne potrebe svih građana i sprečila dalja ekološka destrukcija, ističući i potrebu većeg učešća građana u donošenju ekonomskih odluka. Prema rezultatima istraživanja Transnacionalnog instituta iz 2017. godine, počevši od 2000. godine zabeleženo je više od osamsto slučajeva (re)municipalizacije javnih usluga u 45 zemalja širom sveta među kojima prednjače Francuska (152), Centralna Amerika (67) Španija (52) i Velika Britanija (64). Po sektoru prednjači snadbevanje energijom (311) i vodom (267), unapređenje usluga opštinske uprave (140), a zatim javni prevoz (38), zdravstvena i socijalna zaštita (37) i komunanalne usluge (31) i obrazovanje (11).

Kriza kapitalizma ponovo je oživela i ideju radničke svojine koja se između ostalog javlja u formi programa koji promovišu radničko akcionarstvo, pa tako na primer leva struja laburističke partije u Britaniji koju predvodi Džeremi Korbin [Jeremy Corbyn] u svom ekonomskom programu ima radničko vlasništvo u formi inkluzivnih vlasničkih fondova (engl. Inclusive ownership funds). Ovaj program podrazumeva kreiranje fondova u firmama sa preko 250 zaposlenih iz kojih bi radnici dobijali dividende na godišnjem nivou, a koji bi se punili sredstvima koja bi se izdvajala iz ostvarne dobiti preduzeća i kojima bi upravljali zaposleni.

Pored toga, zadružno organizovanje postaje sve popularnije rešenje za niz problema koje proizvode politike neograničene tržišne slobode - Ujedinjene Nacije proglasile su 2012. godinu međunarodnom godinom zadruga, ukazujući na njihov doprinos socijalnom i ekonomskom razvoju, podizanju stope zaposlensti i suzbijanju siromaštva. Prema rezultatima istraživanja udruženja Cooperatives Europe iz 2016. broj zadruga u Evropi porastao je za 12% u periodu između 2009-2015. godine što je upravo period kada je Evropa bila pod najvećim udarom finansijske krize. Prema njihovim podacima 2015. godine u Evropi je mapirano skoro 180.000 zadruga koje su imale preko 140 miliona članova. Zadruge u Evropi zapošljavale su preko četiri miliona ljudi u datom periodu, a ukupni obrt koje su zadruge ostvarile iznosio je preko hiljadu milijardi eura. Po broju zadruga prednjače Italija (39.600), Francuska (22.517) i Španija (20.050), a kada je u pitanju članstvo zemlje Severne Evrope su pri samom vrhu: u Holandiji svaka osoba je član bar jedne zadruge, dok je u Finskoj više od 80% stanovništva učlanjeno u zadruge. Kada je u pitanju oblast delovanja najveći procenat čine industrijske i uslužne zadruge (36%), poljoprivredne zadruge (30%), a zabeležen je i porast stambenih zadruga (22%).

Dodatna literatura

1. Cumbers, A. (2012) Reclaiming Public Ownership: Making Space for Economic Democracy. ZED Books
2. Kovačević, M, Timotijević, J. (2018): “Država i zajednička dobra”. u: Zajednička dobra i granice kapitalizma. Beograd, Zajednicko.org
3. Pannekoek, A. (1947) “Public Ownership and Common Ownership” https://marxists.architexturez.net/archive/pannekoe/1947/public-ownership.htm
4. Wikipedia: “Ownership” https://en.wikipedia.org/wiki/Ownership