Zadrugarstvo i mutualizam

Definicija pojma

Mutualizam i zadrugarstvo imaju mnoge tačke presecanja, pre svega polazište u uzajamnoj pomoći, saradnji i udruživanju kao načinu da se zadovolje pojedinačne i grupne potrebe. Jedna od značajnijih razlika je što zadružno organizovanje uvek podrazumeva formu kolektivne svojine – zadružnu svojinu, dok mutualističke institucije eksperimentišu sa oblicima privatne svojine.

Mutualistička udruženja, kao organizacije uzajamne pomoći, dobrovoljno su konstituisane asocijacije koje za cilj imaju da svojim članovima obezbede (materijalnu) pomoć u slučaju potrebe i predstavljaju rezultat nastojanja radnika da se osiguraju od životnih rizika kojima su bili izloženi, kao što su nezaposlenost, bolest, nesreća, starost ili smrt hranitelja porodice. Mutualističko organizovanje se tako može razumeti i kao nastojanje da određene (socijalne) usluge neophodne za ljudsku i društvenu reprodukciju obezbede izvan tržišta, odnosno dekomodifikuju. Najrasprostranjenija savremena forma mutualističkih praksi je institucija uzajamnog kredita.

Međunarodna alijansa zadruga (ICA) zadruge definiše kao “autonomna udruženja osoba koje se dobrovoljno ujedinjuju kako bi zadovoljile svoje zajedničke ekonomske, socijalne i kulturne potrebe i težnje kroz zajedničko i demokratski kontrolisano preduzeće.” Drugim rečima, zadruge su profitna i neprofitna preduzeća koja za cilj imaju ostvarivanje zajedničkih ekonomskih, socijalnih i kulturnih potreba i interesa svojih članova/ica, koji demokratski upravljaju zadrugom i njeni su vlasnici. Model zadružnog organizovanja tako predstavlja jedan od načina da se odgovori na eksploataciju i alijenaciju rada.