Ekonomska demokratija
Sadržaj
Definicija pojma
Ekonomska demokratija predstavlja set principa čiji je zajednički cilj postizanje ravnopravnije raspodele ekonomske, a time i političke moći u društvu. Kao koncept, ona je usmerena na kritiku savremenih odnosa proizvodnje u kapitalizmu kao suštinski nedemokratskih sve dok se demokratija zadržava u nominalno političkoj ravni. Pošto se politička moć bazira na ekonomskoj, za postizanje suštinske demokratije neophodna je ravnomernije distribucija ekonomske moći.
Ekonomska demokratija tako podrazumeva prebacivanje moći odlučivanja u ekonomskoj sferi društvene reprodukcije sa vlasnika privatne svojine na šire društvene grupe. Učešće je omogućeno na bazi različitih oblika kolektivnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, prirodnim bogatstvima i infrastrukturom, kojima se upravlja u korist svih članova društva/zajednice. Ovo je osnova za uspostavljanje principa participativne demokratije koji podrazumeva oblik demokratije u kome se odluke donose uz učešće svih onih kojih se posledice te odluke tiču. Preduslov za ravnopravno učešće predstavlja dekomodifikacija radne snage kojom se postiže određeni nivo nezavisnosti ljudske reprodukcije od tržišnog mehanizma tako što se osnovne potrebe (ishrana, stanovanje, zdravlje, obrazovanje) zadovoljavaju izvan tržišta. Kako bi se osiguralo efikasno zadovoljavanje različitih, često sukobljenih potreba zajedničko planiranje mora da uključi i princip ekonomske solidarnosti koji podrazumeva iznalaženje najefikasnije alokacije ograničenih resursa u skladu sa potrebama i interesima različitih društvenih aktera. Dodatno, neophodno je i poštovanje principa održivosti životne sredine koji podrazumeva odgovornu interakciju sa okolinom kako bi se izbeglo iscrpljivanje ili propadanje prirodnih resursa i omogućio dugoročni kvalitet životne sredine. Kako bi se obezbedilo što efikasnije funkcionisanje prethodnih principa neophodno je postojanje i unapređenje javne infrastrukture koja može omogućiti neometano funkcionisanje ekonomskog i političkog života zajednice kroz obezbeđivavnje neophodnih struktura.
Krajnji cilj principa ekonomske demokratije jeste uspostavljanje procesa koji će omogućiti bolje zadovoljenje difuznih potreba jednog društva kroz demokratizaciju ekonomske sfere putem uključivanja u proces planiranja i donošenja odluka svih onih na koje se posledice odluka odnose.
Teorijska geneza
Koncept ekonomske demokratije se javlja kao kritika liberalnog shvatanja demokratije. Kapitalizam, kao sistem društvenih odnosa, zasnovan na dominaciji kapitalističkog načina proizvodnje, karakteriše relativna autonomija dva podsistema – ekonomskog i političkog. Za liberale, spoj demokratije (politička sfera) i slobodnog tržišta (ekonomska sfera) predstavlja idealnu kombinaciju koja garantuje maksimum društvenih sloboda. Međutim, dok se odluke u političkoj sferi donose kroz demokratsku participaciju u sistemu parlamentarne domokratije, odluke u ekonomskoj sferi su prepuštene individualnim učesnicima na tržištu u skladu sa njihovom ekonomskom moći koja proističe iz privatnog vlasništva. U ovakvoj postavci, ovi podsistemi ostaju odvojeni, a mešanje politike u sferu ekonomije treba da bude svedeno na minimalni nivo u vidu postavljanja osnovnih okvira za neometeno funkcionisanje tržišta – donošenje i sprovođenje zakona koji za cilj pre svega imaju garantovanje privatne svojine.
Ovakva perspektiva predstavlja osnovnu metu kritike zastupnika koncepta ekonomske demokratije jer previđa suštinsku međuzavisnost sfera ekonomije i politike. Naime, autonomija političke sfere unutar kapitalističkog sistema društvenih odnosa je samo relativna, i zavisi od uspešnog procesa akumulacije privatnog kapitala u ekonomskoj sferi. Održavanje političkog sistema zavisi od uspešnog prikupljanja poreza i alokacije budžetskih sredstava na funkcije koje država vrši. Iz ovoga sledi da je osnovna uloga države u kapitalizmu, kao bazične političke institucije, da obezbedi preduslove za neometanu akumulaciju privatnog kapitala kako bi time obezbedila i sopstveno funkcionisanje. Ona to radi kroz, sa jedne strane garantovanje privatne svojine i obezbeđivanje uslova za profitabilno investiranje, i, sa druge, kroz zadovoljavanje onih potreba neophodnih za društvenu reprodukciju koje se ne mogu namiriti tržišnim putem. Međutim, ove funkcije su neretko u kontradikciji, što istovremeno predstavlja i osnovno ograničenje političke sfere ukoliko ona ostaje u dometima kapitalističkog sistema društvenih odnosa. Dok su profiti na dovoljno visokom nivou, i dok postoji dovoljno političke moći, moguće je izvršiti i takvu redistribuciju sredstava koja omogućava kvalitetniji život za šire društvene slojeve. Ovakva situacija je postojala u najrazvijenijim zemljama u eri tzv. zlatnog doba kapitalizma, koje je obuhvatalo period od oko 30 godina nakon Drugog svetskog rata, u kojem su na bazi klasnog kompromisa uspostavljene osnove države blagostanja koja je mogla većiti stanovništva da obezbedi rastući životni standard. Međutim, u trenucima krize i pomeranja političke moći preraspodela postaje ograničena. Država tada mora da donese odluke čije će interese i potrebe neposredno zadovoljavati u skladu sa resursima kojim raspolaže. Ta činjenica je izražena i u savremenom kapitalističkom trenutku u kojem predstavnici vlasti, u cilju stvaranja što povoljnije investicione klime radi privlačenja kapitala, često zanemaruju demokratski donete odluke, programe i principe. Krize u ekonomskoj sferi direktno dovode do demokratskog deficita u političkom domenu. U situacijama niskih prinosa prikupljanje sredstava kroz oporezivanje postaje sve teže, što vodi tome da se interesi privatnog kapitala najčešće stavljaju ispred širih društvenih interesa kako bi se podstakao novi ekonomski rast. Državni budžeti se u tim situacijama koriste za finansiranje programa za oporavak ekonomije koji često efektivno služe za subvencionisanje kapitala, a sredstva za ovo se najčešće pribavljaju kroz primenu mera štednji. Posledica ovakvog pristupa je distribucija društvenih sredstava od siromašnih ka bogatima, i svojevrstan prelazak sa modela socijalne države za većinu stanovništva ka modelu socijalne države za vlasnike kapitala.
Sa druge strane, sloboda izbora u ekonomskoj sferi, tj. odluke individua na slobodnom tržištu su ograničene privatnim vlasništvom. Posedovanje sredstava (novca, kapitala, resursa, radne snage, itd.) predstavlja preduslov za učestvovanje na tržištu. Tako se zadovoljenje potreba u kapitalističkom načinu proizvodnje javlja samo kao zadovoljenje efektivne potražnje. Kupovna moć pojedinaca je ono što određuje koji nivo njihovih potreba će biti zadovoljen.
Politička demokratija se zasniva na autoritetu građana u političkoj sferi koje se osigurava kroz učešće svih (punoletnih) članova društva. Ovo implicira postojanje jednake distribucija političke moći. Koncept ekonomske demokratije insistira na sličnom zahtevu i unutar ekonomske sfere – autoritet građana zasnovan na jednakoj distribuciju ekonomske moću u procesu odlučivanja. Stoga je ovaj koncept nepoveziv sa liberalnim konceptom slobodnog tržišta. Logika proizvodnje u dominantno tržišnoj ekonomiji uvek je obeležena dominacijom razmenske nad upotrebnom vrednošću. Ovo znači da se ekonomske odluke o investiranju, tj. o tome šta se, kako i koliko proizvodi moraju donositi na osnovu efektivne potražnje. Merilo nisu realne potrebe jednog društva, već samo one iza kojih stoji određena kupovna moć. Stoga je zadovoljenje potreba u kapitalizmu samo nusproizvod procesa stvaranja profita. Ukoliko delatnost nije profitabilna, individualni kapital neće biti investiran, bez obzira na realne potrebe koje bi mogle biti zadovoljene. Dobar primer toga predstavljaju medicinske potrebe koje često ostaju nezadovoljene kroz privatni sektor – mnoge od usluga su preskupe za veliki broj stanovništva; slično, farmaceutska industrija ne ulaže u otklanjanje onih bolesti na kojima ne može da zaradi, kao u slučajevima malog broja pogođenih bolesnika. Stoga, razvijen koncept ekonomske demokratije dovodi u pitanje ekonomski sistem u kojem se donošenje ekonomskih odluka zasniva na dominaciji tržišnih principa. Demokratizacija procesa donošenja ovih odluka treba da omogući bolju procenu toga šta su realne društvene potrebe, nezavisno od efektivne potražnje individuanih aktera na tržištu. Osnovni zahtev zastupnika koncepta ekonomske demokratije jeste ukidanje strukturne nejednakosti prouzrokovane funkcionisanjem tržišnog mehanizma. Jednako učešće u procesu donošenja odluka namesto onog koje zavisi od dubine nečijeg džepa jeste preduslov za zadovoljenje realnih potreba najširih društvenih slojeva.
