Decentralizovane/distribuirane društvene mreže

Definicija pojma

Decentralizovane ili distribuirane društvene mreže u one digitalne infrastrukture koje pružaju uslugu povezivanja na internetu, a čija je infrastruktura, u kontrastu spram dominantnih platformskih modela društvenih mreža, distribuirana na mnogobrojne pojedinačne provajdere: serveri i sadržaj nisu centralno pohranjeni i kontrolisani, već svaki korisnik može (ali ne mora) ujedno da bude i nosilac same mreže, te njegov lični računar tokom korišćenja decentralizovane mreže postaje i server na kom se pohranjuje sadržaj. Većina ovih mreža počiva na tzv. Fediverse sistemu (složenica od reči federacija i univerzum) skupu mnogobrojinih međusobno povezanih (federiranih) servera koji se koriste za objavljivanje sadržaja na internetu (npr. u formi društvenih mreža ili bloging platformi) i hosting dokumenata. Distribuirane društvene mreže se sastoje iz mnogobrojnih društvenih vebsajtova koji su interoperabilni, što znači da korisnici jedne društvene mreže mogu da komuniciraju sa korisnicima druge društvene mreže, iako su one pohranjene na različitim serverima, na taj način obrazujuću federirani eko-sistem, gde su društveni mediji shvaćeni kao oblik javno-komunalne usluge. Distribuirane društvene mreže u najvećoj meri počivaju na slobodnom softveru i social-networking protokolima koji su otvoreni.

Decentralizovane ili distribuirane društvene mreže se razvijaju u kontrastu spram platformskih modela društvenih mreža, kao što su Facebook, Instagram i Twitter, koje odlikuje tendencija “zaključavanja” odnosno otežavanje ili potpuno onemogućavanje komunikacije među različitim platformama, pa čak i potpuno ukidanje pristupa sadržaju na platformama za one koji nemaju nalog. Njih odlikuje centralizovana struktura, kao i privatno vlasništvo nad softverom, fizičkom infrastrukturom i podacima korisnika koji se prilikom korišćenja mreže prikupljaju.

Teorijska geneza

Društvene mreže su danas nezaobilazne u svakodnevnom životu, i predstavljaju jedan od dominantnih modela platformskog razvoja interneta. Platforme su digitalne infrastrukture koje deluju kao posrednici, omogućavaju direktnu interakciju korisnika ali zadržavajući kontrolu nad mogućnostima interakcije. Prema tipologiji koju predlaže Srniček [Srnicek], kapitalističke društvene mreže kao što je npr. Fejsbuk se mogu razumeti kao advertajzing platforme (96% ukupnog prihoda Fejsbuka dolazi od prodaje oglasnog prostora). Biznis model advertajzing platformi - prodaja publike kao robe - je glavna odlika sistema za koji se ustalio termin “nadzirući kapitalizam”. Platforme prikupljaju brojne podatke o korisnicima, putem kojih mogu da ih profilišu u određenu grupu, ili više grupa, da bi potom oglašivačima prodavali mogućnost oglašavanja svojih proizvoda ili usluga nekoj (usko specifičnoj) ciljnoj grupi. Pored toga, profil koji se ovim putem stvara može se zloupotrebiti i u političke svrhe, kao što se desilo u slučaju Cambridge Analytica skandala. Platforme čiji biznis model podrazumeva prodaju publike prikupljaju od korisnika sve veći broj podataka - počevši od broja telefona, kontakt liste i fotografija, podatke iz pasoša ili lične karte (koji su potrebni za verifikaciju naloga na određenim platformama) pa sve do biometrijskih podataka. Pored ovakvih, platforme prikupljaju i podatke o navikama i preferencijama svojih korisnika - prateći njihove aktivnosti na platformi i konstruišući tako kompleksne meta podatke o ponašanju korisnika kako na konkretnoj platformi, tako i na internetu uopšteno. Ovim putem platforme dolaze do podataka milijardi građana, a velike tehnološke korporacije svojim bazama podataka prevazilaze mnoge države na svetu.

Imajući u vidu da im se model temelji na prodaji publike i postizanju “mrežnog efekta” (da se vrednost usluge povećava proporcionalno povećanju broja korisnika koji je koriste) kapitalističke društvene mreže takođe odlikuje tendencija “zaključavanja”. Platforme funkcionišu kao zatvoreni prostori na internet mreži što znači da je da bi im se pristupilo neophodno napraviti nalog, a potom se ulogovati svaki put kada želite da koristite usluge date platforme. Kako se deljenje velike količine sadržaja odigrava upravo na platformama, sadržaja koji je sve učestalije nevidljiv onima koji nemaju nalog, oni korisnici koji ne žele da pristupaju dominantnim platformama ostaju uskraćeni za brojne informacije. Na ovaj način platforme stvaraju monopol putem koga praktično uslovljavaju korisnike.

Razvoju platformi kao ograđenih i zaključanih digitalnih prostora pogoduje i odmak od desktop i broadband pristupa ka mobilnom aplikacijama i mobilnom pristupu: u samo desetak godina od kada je Apple izbacio prvi iPhone, procenat korisnika koji internetu pristupaju sa “smart” telefona dostigao je više od 52% globalno. Sadržaju na internetu sve češće pristupamo zaobilazeći pregledače i pretraživače i sam Web, odnosno koristeći aplikacije, što prema Stalzu predstavlja prve znake laganog odumiranja Weba kao dominantnog sistema koji se koristi za pristup sadržaju interneta, što zajedno sa napuštanjem principa mrežne neutralnosti i monopolima gigantskih kompanija preti da transformiše internet u skup nekoliko ozidanih virtuelnih vrtova.

Kratka istorija

Ideje o decentralizovanim i distribuiranim društvenim mrežama postaju sve popularnije usled povećanja svesti o razmerama praćenja i beleženja podataka korisnika i zloupotrebama u smislu njihove upotrebe. Decentralizovane mreže datiraju još od samog početka interneta kakvog ga i danas znamo. Pre nastanka Fejsbuka i sličnih društvenih mreža, najčešći kanali razmene bili su četovi poput IRC servisa, i forumi, na kojima su pokretane brojne teme, i gde nijedan korisnik nije mogao da ima status zbog kog bi njegove objave bile čitanije od ostalih. U poslednje vreme, u eri sve veće centralizacije usled monopola internet giganata, ideje i prakse distribuiranih društvenih mreža su doživele novi proboj, a sve veći broj korisnika prelazi na ovaj način organizovanja kako ne bi zavisili od velikih mreža koje su sve češće podložne cenzuri određenih sadržaja kao i praksama rudarenja podataka odnosno korišćenju podataka korisnika u marketinške i druge svrhe.

Principi poput tehnološke suverenosti, privatnosti na internetu i digitalnih ljudskih prava, čak i koncepti poput prava kiborga, takođe dotiču ideje i prakse razvoja distribuiranih društvenih mreža. Zagovornici prava kiborga na primer, polaze od pretpostavke da su ljudi u toj meri postali zavisni od tehnologije da možemo da kažemo da su postali kiborzi. Naši telefoni i računari i druge sprave koje koristimo nisu samo tehnologija, već postaju i svojevrsni produžetak naše ličnosti, obzirom da na njima pohranjujemo mnogobrojne podatke o sebi. Samim tim, ukoliko su ti podaci ugroženi i manipulisani, to znači da smo i mi kao ljudska bića podložni opasnosti i manipulacijama od strane onih koji te podatke kontrolišu. Distribuirane društvene mreže odgovaraju na ovaj problem tako što podatke koji korisnici odašilju i sadržaj koji stvaraju tretiraju kao njihovu ličnu svojinu. Najpoznatiji primeri decentralizovanih društvenih mreža su projekti poput Mastodona i Diaspore.

Diaspora je distribuirana društvena mreža nastala 2010. godine. Registrovana je kao neprofitna organizacija. Sazdana je od mnoštva čvorišta (nods), koji se nazivaju pods, a od kojih svaki funkcioniše kao kopija softvera Diaspora, koji se nalazi na ličnom serveru koji se može naći u vlasništvu pojedinaca ili institucija. Svaki korisnik se može učlaniti na već postojeće čvorište, ili napraviti sopstveno. Takođe, korisnik bira sa kim deli sadržaj koji objavljuje na svojoj stranici. Može ga deliti sa svim korisnicima, ili samo sa svojim prijateljima, određenim korisnicima i sl. Pored toga, ne postoji centralizovani server koji pohranjuje sadržaj čvorova, već je svaki administrator odgovoran za sadržaj na svom serveru, i samo on može ukloniti sadržaj sa njega. Pored toga, korisnici u svakom trenutku mogu da uklone sadržaj koji su podelili na mreži, ili da preuzimaju sadržaj koji su drugi podelili, ukoliko im je dostupan odnosno vidljiv.

Mastodon je samo-hostovana društvena mreža bazirana na slobodnom i otvorenom softveru, nastala 2016. godine. Mastodon pruža usluge mikrobloginga, slično Tviteru, i ove objave se nazivaju toots. Za razliku od Tvitera, Mastodon omogućava objave dužine do 500 karaktera. Ovim objavama je takođe moguće prilagoditi privatnost, odnosno odrediti ko može da ih vidi. Mastodon takođe nema centralni server, već svaki korisnik bira na koji će se server priključiti, ili napraviti svoj server. Svaki pojedinačni server ima svoja pravila ponašanja i moderacije, te korisnik bira da li će se priključiti zavisno od toga da li se slaže sa ovim pravilima i uslovima.

Korisnici Mastodona, kao i korisnici Diaspore, mogu da vrše interakciju sa ostalim mrežama koji se nalaze u Fediversu, ukoliko koriste iste standarde za protokol. Oba ova servisa takođe omogućavaju deljenje fotografija, video i audio snimaka, kao i sadržaja sa drugih mreža kao što su Vimeo, Youtube ili WordPress. Pored toga, oba servisa su potpuno besplatna za upotrebu, ali se ni ne oslanjaju na advertajzing kako bi prihodovali, jer takođe ni ne prikupljaju podatke o svojim korisnicima.