Razlika između izmena na stranici „Prirodna zajednička dobra”
Red 29: | Red 29: | ||
U Srbiji, veliki procenat prirodnih bogatstava nalazi se u privatnim rukama ili je pod privatnom koncesijom. Državne politike po pitanju prirodnih dobara, poslednjih godina sve više otvaraju prostora komercionalnoj ekspolataciji i privatizaciji. Jedan od ilustrativnih primera je izmena Zakona o vodama iz 2016, do čijeg donošenja je voda bila dobro od opšteg interesa (što se može smatrati nasleđem real-socijalističkog perioda), da bi se nakon izmena ona definisala kao prirodno bogatstvo u vlasništvu Republike Srbije čime su omogućena javno-privatna partnerstva odnosno davanja koncesije privatnim licima. | U Srbiji, veliki procenat prirodnih bogatstava nalazi se u privatnim rukama ili je pod privatnom koncesijom. Državne politike po pitanju prirodnih dobara, poslednjih godina sve više otvaraju prostora komercionalnoj ekspolataciji i privatizaciji. Jedan od ilustrativnih primera je izmena Zakona o vodama iz 2016, do čijeg donošenja je voda bila dobro od opšteg interesa (što se može smatrati nasleđem real-socijalističkog perioda), da bi se nakon izmena ona definisala kao prirodno bogatstvo u vlasništvu Republike Srbije čime su omogućena javno-privatna partnerstva odnosno davanja koncesije privatnim licima. | ||
− | Veliki broj vodoizvorišta se nalazi pod koncesijom privatnih kompanija međutim podaci o eksploataciji izvorišta su uglavnom zaštićeni i teško se do njih dolazi. Ugovori i dokumentacija koji bi pokazali na koji način i pod kojim uslovima kompanija posluje, često nisu ni dostupni javnosti. Na primer, kompanija Coca-Cola je 2005. godine preuzela fabriku vode preduzeća Vlasinka koje proizvodi mineralnu vodu Rosa, a u Vojvodini, Naftna Industrija Srbije (NIS) poseduje čak 75 izvorišta. Ovakvo tretiranje vodnih resursa lako može da dovode do prekomerne eksploatacije pijaće vode jer se zarad prodaje flaširanih pića, u vrlo kratkom vremenskom periodu iscrpi prevelika količina podzemne vode zbog čega izvorišta neretko i presuše.<ref>Vuković, Ana (2017) | + | Veliki broj vodoizvorišta se nalazi pod koncesijom privatnih kompanija međutim podaci o eksploataciji izvorišta su uglavnom zaštićeni i teško se do njih dolazi. Ugovori i dokumentacija koji bi pokazali na koji način i pod kojim uslovima kompanija posluje, često nisu ni dostupni javnosti. Na primer, kompanija Coca-Cola je 2005. godine preuzela fabriku vode preduzeća Vlasinka koje proizvodi mineralnu vodu Rosa, a u Vojvodini, Naftna Industrija Srbije (NIS) poseduje čak 75 izvorišta. Ovakvo tretiranje vodnih resursa lako može da dovode do prekomerne eksploatacije pijaće vode jer se zarad prodaje flaširanih pića, u vrlo kratkom vremenskom periodu iscrpi prevelika količina podzemne vode zbog čega izvorišta neretko i presuše.<ref>Vuković, Ana (2017) [http://cpe.org.rs/voda-je-javno-dobro/faq-10/ “Kakvo je stanje naših izvorišta i šta im preti?”]. Beograd: Centar za politike emancipacije </ref> Najskoriji primer ovake pogubne prakse privatno-javnog partnerstva je i planirana izgradnja 58 derivacionih mini-hidrorelektrana na Staroj planini odnosno ukupno oko 850 na teritoriji cele Srbije. Model podrazumeva da privatnici ulažu sredstva za izgradnju dok im država za uzvrat garantuje subvencionisanu cenu sledećih 12 godina. Praktičan rezultat ovog procesa biće potpuno uništenje većine rečica na Staroj planini, sa pogubnim posledicama i za životinjski i za ljudski svet tog kraja, a udeo dobijene električne energije u potrošnji domaćinstva iznosiće manje od 2%.<ref>Petković, Aleksa (2017) [http://cpe.org.rs/voda-je-javno-dobro/faq-13/ "Koliko velike probleme stvaraju male hidroelektrane?"]</ref> |
Imajući ovo stanje u vidu sve su učestalije i snažnije borbe i zahteve za očuvanje prirodnih dobara u zajedničkoj ili javnoj svojini koje se neretko prepliću sa borbama protiv privatizacije javnih površina i resursa, zahtevima za demokratskim upravljanjem urbanim razvojem gradova i regiona i politikama koje je odgovaraju na potrebe društva i zajednica a ne interese za stvaranje profita. Pokreti [https://www.facebook.com/groups/1925328764350247/ Odbranimo reke Stare Planine] i [https://www.facebook.com/pravonavodu/ Pravo na Vodu] su mnogobrojnim akcijama blokade gradilišta, kao i apelima za sada uspele da uspore planiranu izgradnju, međutim sudbina reka na Staroj planini i dalje nije izvesna. Atmosfera kao prirodno zajedničko dobro takođe je postala predmet javne rasprave usled velike zagađanosti vazduha, naročito u zimskim mesecima. | Imajući ovo stanje u vidu sve su učestalije i snažnije borbe i zahteve za očuvanje prirodnih dobara u zajedničkoj ili javnoj svojini koje se neretko prepliću sa borbama protiv privatizacije javnih površina i resursa, zahtevima za demokratskim upravljanjem urbanim razvojem gradova i regiona i politikama koje je odgovaraju na potrebe društva i zajednica a ne interese za stvaranje profita. Pokreti [https://www.facebook.com/groups/1925328764350247/ Odbranimo reke Stare Planine] i [https://www.facebook.com/pravonavodu/ Pravo na Vodu] su mnogobrojnim akcijama blokade gradilišta, kao i apelima za sada uspele da uspore planiranu izgradnju, međutim sudbina reka na Staroj planini i dalje nije izvesna. Atmosfera kao prirodno zajedničko dobro takođe je postala predmet javne rasprave usled velike zagađanosti vazduha, naročito u zimskim mesecima. |
Izmena na datum 21. decembar 2019. u 12:14
Sadržaj
Definicija pojma
Prirodna zajednička dobra predstavljaju one prirodne resurse koji su dostupni svim članovima/icama jedne zajednice ili društva. Ovi resursi predstavljaju zajedničku svojinu cele zajednice/društva, a ne zbir privatnih svojina njenih pojedinčanih članova/ica, niti javnu svojinu kojom upravlja određena država. Postoje tri opšte prihvaćena globalna zajednička dobra iz domena prirode: atmosfera, okeani i svemir. (Prirodna) zajednička dobra - kao što su na primer pašnjaci, šume, ili jezera se dodatno definišu kao oni (prirodni) resursi kojima zajednice/društva zajednički upravljaju na osnovu deljenog skupa normi i vrednosti, a kako bi zadovoljili individualne i grupne potrebe.
Teorijska geneza
Klasična ekonomska teorija prirodu tretira kao izvor sirovog materijala za proizvodnju robe koja će se potom razmeniti na kapitalističkom tržištu. Pošto su prirodna dobra materijalna, konvencionalna ekonomska teorija zaključuje da su ona nužno i suparnička - da nečija upotreba resursa smanjuje mogućnost drugome da upotrebljava isti resurs. Prirodni resursi su iscrpivi, često neobnovljivi i ako se prekomerno ekploatišu mogu biti uništeni. Prema uticajnom eseju Gareta Hardina “Tragedija zajedničkog dobra” upravo će davanje bilo kog bogatstva na zajedničku i jednaku upotrebu racionalnim igračima nužno iscrpeti to bogatstvo, jer će svi igrači težiti da "maksimalno uvećaju" svoju korist jedan na uštrb drugoga, čime će nužno dovesti do propasti tog resursa.
Ovakav zaključak opovrgava Elinor Ostrom u knjizi “Upravljanje zajedničkim dobrima” [1] iz 1990. reafirmišući zajednička dobra kao poseban oblik kolektivne svojine i način upravljanja i organizacije koji je različit od privatne svojine i tržišne regulacije sa jedne, i javne svojine i državne kontrole sa druge strane. Analizirajući prakse koje prirodni resurs tretiraju kao zajedničko dobro i u skladu sa tim načelom zajednički upravljaju i uređuju pravila njegovog korišćenja, Ostrom pokazuje da zajednička upotreba resursa ne mora da završi njegovim iscrpljivanjem kako tvrdi Hardin, već da, nasuprot tome zajednice umeju da prepoznaju zajedničku potrebu za resursom i interes da se on ne iscrpi i vodeći se time njime i upravljaju. Uspešne i dugotrajne samoorganizovane i samoupravne režime korišćenja prirodnih zajedničkih resursa kao što su komunalni pašnjaci i šume u Švajcarskoj ili Japanu i sistemi navodnjavanja u Španiji i na Filipinima, odlikuju slične karakteristike: jasno definisane granice, podudarnost između pravila korišćenja i lokalnih uslova, aranžmani kolektivnog odlučivanja, monitoring, postepene sankcije, mehanizmi za rešavanje konflikata, itd.
Hart i Negri naglašavaju razliku između prirodnih zajedničkih dobara sa jedne, i društvenih praksi kao zajedničkih kulturnih dobara sa druge strane. Prirodna dobra su materijalna a prema tome i suparnička. Takođe odlikuje ih oskudnost odnosno činjenica da mogu biti iscrpljeni pa se prema tome i njihova upotreba mora urediti tako da se vodi računa o održivosti samog resursa i generalnoj održivosti životne sredine. Sa druge strane, kulturna dobra – znanje, informacije, jezik, ideje, programski kod – su nematerijlna što znači da nisu ni suparnička ni iscrpiva, i da se upotrebom ne troše već naprotiv uvećavaju. Imajući ovo u vidu prirodna zajednička dobra se uglavnom shvataju kao dobra sa ograničenim pristupom, a kulturna sa otvorenim. Ipak ovo generalno pravilo ne važi uvek: pristup prirodnim dobrima neophodnim za održavanje života, kao što je na primer atmosfera ili pijaća voda, treba da bude neograničen, dok nekim vrstama kulturnih dobara, kao što su na primer podaci, zbog zaštite privatnosti, treba ograničiti pristup. [2]
Kratka istorija
Prirodna zajednička dobra su prva zajednička dobra oko čijeg korišćenja su se zajednice organizovale. Tretiranje prirode kao zajedničke svojine (i ne-svojine) su bile prevladavajuće u praistorijskom dobu u (nedržavnim) društvima nomadskih lovaca-sakupljača kao i sedelačkih autonomnih sela, a oblike zajedničke svojine kao što je res communis, poznaje i Rimsko pravo. Oblik prirodnih zajedničkih dobara poznat kao common land javlja se u srednjevekovnoj Engleskoj, sa novim tipom feudalizma koji se razvija nakon Normanskih osvajanja 1066. a koji uvodi instituciju commun kao svojinsko pravo seljaka, uglavnom na pašnjake i šume i retko na obradivo zemljište.[3] Sa razvojem (agrarnog) kapitalizma u 16. veku međutim, dolazi do ograđivanja i privatizacija do tada zajednički korišćenih prirodnih dobara. Ovaj proces je prema Marksu [Marx] omogućio “prvobitnu akumulaciju” kapitala i time i nastanak kapitalizma.
U kontekstu savremenog kapitalizma kao globalnog ekonomskog sitema, priroda se tretira kao privatna, javna i kao zajednička (ili društvena) svojina odnosno dobro. Regulacija eksploatacije prirode se vrši kroz nacionalnu legislativu i međunarodne sporazume. Prema podacima iz izveštaja “Ko poseduje svetsko zemljište” [4] oko 18% globalnog zemljišta (u koje spada obradivo zemljište, pašnjaci i šume) pripada oblicima komunalne i zajedničke svojine karakterističnim za zajednice starosedelaca. Ovakvi režimi su najrasprostranjeniji u Kini i Kanadi. Okeani, mora i vodotoci su još jedan primer zajedničkog dobra, prema analizi Ostrom, čak 95% svetskih ribnjaka je zajednička svojina. [5]
Međutim, nebrojna druga prirodna dobra su privatna svojina ili se nalaze pod privatnom koncesijom. U Engleskoj se na primer čak dve trećine ukupnog zemljišta nalazi u privatnom vlasništvu 0,36% stanovništva, dok samo 10% predstavlja dobro sa otvorenim pristupom[6]. “Akumulacija putem razvlašćivanja”[7] termin koji Dejvid Harvi [David Harvey] upotrebljava da bi opisao trajni napor da se izvan-tržišne strukture i resursi prevedu u privatnu svojinu i komodifikuju, je međutim uvek aktivan proces. Sa uvođenjem neoliberalnih politika jača i proces komodifikacije prirode: ona se privatizuje ili po modelu privatno-javnih partnerstava koncesiono daje na upravljanje i kontrolu privatnim investitorima. Na ovaj način izvršeno je ograđivanje prirodnih dobara kao što su plaže ili izvori lekovite vode (banje), pristup kojima prestaje da bude slobodan i otvoren (dakle pristupačan svima) ili se on praktično onemogućava (tako što se plaža na primer popunjava ležaljkama čija se upotreba plaća). Neretko su i javne infrastrukture za vodosnabdevanje predmet privatizacije ili koncesije, a posledice uključuju povećanje cene, kao i pogoršanje i čak ograničavanje usluge.
Kritički osvrt
Kritika zajedničkog dobra kao svojinske kategorije i režima upravljanja sa pozicija neoklasične ekonomije obrazuje se oko problema iscrpivosti resursa u zajedničkom vlasništvu, kao i pitanje produktivnosti resursa, odnosno njegove sposobnosti da proizvodi razmensku vrednost, ili profit. Međutim, kako Ostrom pokazuje upravo se režimi zajedničkih dobara pokazuju kao oni koji na održiviji i svakako demokratskiji način upravljaju prirodnim bogatstvima. Dok privatni režim vlasništva i upravljanja resurs često u potpunosti iscrpljuje bespoštedno ga eksploatišući u cilju generisanja profita, režim zajedničkog upravljanja i korišćenja vodi računa o dugoročnim potrebama cele zajednice pa prema tome i o održivosti samog resursa. Pošto nisu usmereni na generisanje razmenske vrednosti, odnosno profitabilnosti resursa, već obezbeđivanje njegove upotrebne vrednosti, zajednička dobra su kompatibilna sa pristupima kao što je odrast, koji umesto paradigme razvoja kao beskonačnog rasta predlažu demokratsko redistributivno smanjenje obima proizvodnje i potrošnje.
Lokalna kontekstualizacija
U Srbiji, veliki procenat prirodnih bogatstava nalazi se u privatnim rukama ili je pod privatnom koncesijom. Državne politike po pitanju prirodnih dobara, poslednjih godina sve više otvaraju prostora komercionalnoj ekspolataciji i privatizaciji. Jedan od ilustrativnih primera je izmena Zakona o vodama iz 2016, do čijeg donošenja je voda bila dobro od opšteg interesa (što se može smatrati nasleđem real-socijalističkog perioda), da bi se nakon izmena ona definisala kao prirodno bogatstvo u vlasništvu Republike Srbije čime su omogućena javno-privatna partnerstva odnosno davanja koncesije privatnim licima.
Veliki broj vodoizvorišta se nalazi pod koncesijom privatnih kompanija međutim podaci o eksploataciji izvorišta su uglavnom zaštićeni i teško se do njih dolazi. Ugovori i dokumentacija koji bi pokazali na koji način i pod kojim uslovima kompanija posluje, često nisu ni dostupni javnosti. Na primer, kompanija Coca-Cola je 2005. godine preuzela fabriku vode preduzeća Vlasinka koje proizvodi mineralnu vodu Rosa, a u Vojvodini, Naftna Industrija Srbije (NIS) poseduje čak 75 izvorišta. Ovakvo tretiranje vodnih resursa lako može da dovode do prekomerne eksploatacije pijaće vode jer se zarad prodaje flaširanih pića, u vrlo kratkom vremenskom periodu iscrpi prevelika količina podzemne vode zbog čega izvorišta neretko i presuše.[8] Najskoriji primer ovake pogubne prakse privatno-javnog partnerstva je i planirana izgradnja 58 derivacionih mini-hidrorelektrana na Staroj planini odnosno ukupno oko 850 na teritoriji cele Srbije. Model podrazumeva da privatnici ulažu sredstva za izgradnju dok im država za uzvrat garantuje subvencionisanu cenu sledećih 12 godina. Praktičan rezultat ovog procesa biće potpuno uništenje većine rečica na Staroj planini, sa pogubnim posledicama i za životinjski i za ljudski svet tog kraja, a udeo dobijene električne energije u potrošnji domaćinstva iznosiće manje od 2%.[9]
Imajući ovo stanje u vidu sve su učestalije i snažnije borbe i zahteve za očuvanje prirodnih dobara u zajedničkoj ili javnoj svojini koje se neretko prepliću sa borbama protiv privatizacije javnih površina i resursa, zahtevima za demokratskim upravljanjem urbanim razvojem gradova i regiona i politikama koje je odgovaraju na potrebe društva i zajednica a ne interese za stvaranje profita. Pokreti Odbranimo reke Stare Planine i Pravo na Vodu su mnogobrojnim akcijama blokade gradilišta, kao i apelima za sada uspele da uspore planiranu izgradnju, međutim sudbina reka na Staroj planini i dalje nije izvesna. Atmosfera kao prirodno zajedničko dobro takođe je postala predmet javne rasprave usled velike zagađanosti vazduha, naročito u zimskim mesecima.
Komparativna analiza
Postoje prakse koje pokušavaju da prirodu kao zajedničko dobro kao pravnu kategoriju uvedu na državnom nivou, kao i one prakse manjih (nedržavnih i uglavnom starosedelačkih) zajednica koje takvu vrstu upravljanja prirodom praktikuju spram prirodnih resursa koje poseduju. Među njih spadaju iskustva Oaksaka komune u Meksiku i pokreti starosedeoca u Boliviji i Ekvadoru, čiji se zahtevi i prakse oblikuju oko ideja kao što su communalidad i buen vivir - koje podrazumevaju “da je blagostanje moguće samo u zajednici” i predstavljaju “koncept koji ne razdvaja čovečanstvo od prirode”, a koje su kao prava uvrštene u ustave Bolivije i Ekvadora. U Ekvadorskom ustavu buen vivir je uvršten kao set prava kao što su pravo na zdravlje, krov nad glavom, obrazovanje, hranu, životnu sredinu i tako dalje. Pored prava na "dobro življenje" Ekvadorski ustav uključuje i poglavlje “Pravo na prirodu”. Država kao forma društvene organizacije i aranžmana moći u ovim slučajevima nije dovedena u pitanje ali je proglašena važnim promoterom ovakve vrste ‘redistributivnog’ razvoja.[10]
Napomene i reference
- ↑ Ostrom, Elinor (1990) Governing the Commons. Cambridge University Press
- ↑ Tomašević, T. et. al. (2018) Commons in the South East Europe. Zagreb: IPE
- ↑ Ibid.
- ↑ Who Owns the World's Land? A global baseline of formally recognized indigenous and community land rights (2015) Rights and Resources Initiative
- ↑ Ostrom, Elinor (1990) Governing the Commons. Cambridge University Press
- ↑ Adams, Tim (2019) "Who Owns England? by Guy Shrubsole review – why this land isn’t your land". Guardian
- ↑ Harvey, David (2003) The New Imperialism Oxford University Press
- ↑ Vuković, Ana (2017) “Kakvo je stanje naših izvorišta i šta im preti?”. Beograd: Centar za politike emancipacije
- ↑ Petković, Aleksa (2017) "Koliko velike probleme stvaraju male hidroelektrane?"
- ↑ Stavrides, Stavros (2016) Common space – The city as commons. London: Zed Books, str. 255-258