Participativna ekonomija (ParEkon)

Definicija pojma

ParEkon (skraćeno od “participativna ekonomija”) je konkretan predlog ekonomskog sistema koji se zasniva na participativnom odlučivanju kao osnovnom mehanizmu za planiranje, proizvodnju i raspodelu dobara. Ona se određuje spram sistema tržišne ekonomije (u kojoj je tržište osnovni ekonomski mehanizam), sa jedne strane, i komandne ili centralizovane ekonomije (u kojoj država kroz planove određuje proizvodnju i distribuciju) sa druge strane. Pored toga što je planska, ParEkon je i demokratska ekonomija. Ona podrazumeva da se odluke o proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji dobara donose kroz princip participativnog upravljanja, te obično kroz različite forme udruživanja - radničkih saveta, potrošačkih saveta, itd. - na različitim nivoima nadležnosti - zajednice, opštine, regiona, države. Na taj način, stvara se mreža, pre nego jedinstven centralni donosilac odluka (bilo da je u pitanju država, menadžment kompanije ili tržište), ali i ostvaruje pravednija i održiva društvena organizacija. Osnovne pretpostavke ovog modela participativne ekonomije čine sledeći principi:
- samoupravljanje koji podrazumeva da pravo odlučivanja imaju svi oni na koje će odluke imati uticaja;
- pravedna distribucija koja podrazumeva da se kao kriterijumi distribucije moraju uzeti u obzir i potrebe i mogućnosti svakog pojedinca i pojedinke u društvu;
- solidarnost kao brigu za dobrobit celokupne zajednice i svih njenih članova i članica;
- održivost kako celokupnog sistema kroz balansiranje i potrošnje resursa i potreba društva, kroz posebni osvrt na pitanje prirodnih resursa i životne sredine - participativna ekonomija stoga mora biti i zelena ekonomija.

Teorijska geneza

Ekonomski sistem zasnovan na planiranju, predstavlja sistem u kome se investicija, proizvodnja i distribucija dobara vrše prema unapred određenom planu, naspram onog u kom tržište predstavlja osnovni mehanizam upravljanja ekonomijom. Naime, i tržište i plan se u ekonomskoj teoriji smatraju različitim izvorima informacija o tome šta i kako proizvoditi. Sa jedne strane, tržišni mehanizam ponude i potražnje, odnosno relacija između količine novca u opticaju i količine dobara na tržištu, predstavlja informaciju proizvođačima za čim postoji efektivna potražnja - šta oni ljudi koji imaju novca žele/mogu da kupe. Nasuprot tome, planska proizvodnja predviđa ukupne društvene potrebe i pokušava da ih zadovolji u skladu sa postojećim resursima. Ona dakle teži da balansira različite, često suprotstavljene interese grupa i pojedinaca u skladu sa raspoloživim bogatstvom zajednice/društva.

Kako je tvrdio jedan od začetnika klasične ekonomske misli, Adam Smit [Adam Smith], tržišni mehanizam će, kao “nevidljiva ruka”, regulisati individualnu i kolektivnu tendenciju da se maksimalno uveća sopstveni profit, rezultirajući u uvećanju i opšteg dobra. dominantnom diskursu i danas se brani ideja da tržište obezbeđuje ravnotežu između potreba različitih aktera. Međutim, krize kapitalističkog sistema, te rastuće ekonomske i socijalne nejednakosti i među državama i unutar samih društava, ukazuju na to da obećana ravnoteža nije moguća, i štaviše, da se kapitalistički sistem reprodukuje upravo zahvaljujući njenom odsustvu.

Stoga su se u kontekstu kapitalističkog sistema proizvodnje i distribucije (kroz sve faze njegovog razvoja), razvijali različiti predlozi alternativnih ekonomskih sistema, od kojih su mnogi predstavljali varijacije planske ekonomije. Istovremeno, kao reakcija na eksploataciju koja proizlazi iz privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, prinude da radnik prodaje sopstvenu radnu snagu kako bi se reprodukovao, te razlike između nadnice za rad i vrednosti koju radnik proizvede, kao temeljnom principu kapitalističke proizvodnje, postojao je i zahtev za demokratizacijom ekonomije. On je imao različite insitucionalne oblike, u rasponu od radničkog samoupravljanja i zadruga, do državnog vlasništva nad finansijskim institucijama i prirodnim monopolima, te međunarodnog regulisanja rada i ekoloških standarda.

Dok je centralizovan sistem planske ekonomije češće bio karakteristika istorijskih oblika planske ekonomije, pri čemu je država bila instanca koja donosi odluke, koncept ekonomske demokratije kao pristup podrazumeva da ovakvo planiranje bude decentralizovano, odnosno da uključi mrežu različitih društvenih aktera (dakle i potrošače i proizvođače), ali i participativno, u tom smislu da procesima donošenja odluka učestvuju svi oni na koje se posledice odluka odnose. U tom smislu, dakle, decentralizovanim, participativnim planiranjem može se smatrati sistem ekonomije (ulaganja, proizvodnje i alokacije dobara), bilo da je ona lokalna ili nacionalna, u koji je na demokratski način uključen veliki broj zainteresovanih aktera.

Jedna od značajnih karakteristika demokratske, participativne planske ekonomije jeste da su dobra i usluge vrednovani i proizvedeni u odnosu na njihovu upotrebnu vrednost (a ne razmensku). To znači da je njihova ultimativna svrha povezana sa potrebama društvene reprodukcije, a ne proizvodnje profita. Tako na primer, ukoliko je unutar tržišne ekonomije moguće zaraditi veći profit na luksuznim stanovima, primarni cilj ulaganja u gradnju će biti izgradnja većih, ekskluzivnih stanova, bez obzira na deficit priuštivog stanovanja. Nasuprot takvoj strategiji, planska ekonomija koja se zasniva na upotrebnoj vrednosti, poizvodiće sve oblike stambenog prostora, shodno potrebama svojih građana. Planska ekonomija takođe podrazumeva da ulazni parametri za planiranje proizovdnje predstavljaju i racionalnu potrošnju resursa, što je posebno značajno kad su u pitanju prirodna dobra.

Oslanjajući se na anarhističku tradiciju, ali i na brojne istorijske prakse koje su imale elemente participativne ekonomije, ParEkon kao konkretan i razvijen predlog ovakvog sistema, prvi put su 1991. godine artukulisala dva politička teoretičara - Majkl Albert [Michael Albert] i Robert Hahnel [Robert Hahnel]. Naime, ovaj model je rezultat različitih eksperimenata i teorijskih modela tokom prethodna dva veka, koji su pokušavali da osmisle alternativu kapitalističkoj ekonomiji, uz mogućnost da se obezbedi učešće ljudi u demokratskom odlučivanju o njihovom sopstvenom životu. U stalnom dijalogu sa konceptima tržišnog socijalizma (market socialism), sa jedne, i ekonomijom zajednice (community-based-economy) sa druge strane, ParEkon doprinosi ne samo kritičkoj analizi i denaturalizaciji savrmenog kapitalističkog modela proizvodnje, već i predlozima za njegovu radikalnu promenu.

Kratka istorija

Kroz svoj rad, Albert i Hahnel su razvili ParEkon model koji usvaja osnovne principe participativo planirane ekonomije, ali ima i svoje specifične pretpostavke i procedure.

Osnovne aktere ParEcon modela predstavljaju radnički saveti i njihove federacije, sa jedne, i udruženja potrošača i njihove federacije, sa druge strane. Pored njih postoji i tzv. Odbor za posredovanje u usklađivanju (Iteration Facilitation Board), koji zapravo facilitira proces usklađivanja predloga i odlučivanja između radnika i potrošača, odnosno njihovih predstavnika.

Prema ovom predlogu, unutar radničkih saveta, odluke se donose demokratski, podela posla je izvršena u pravcu osnaživanja radnika, razvoja njihovih sopstvenih kapaciteta i u skladu sa njihovim željama, a razlike u prihodima proizvod su različitog nivoa napora i (nematerijalnih) investicija koju sami pojedinci određuju, kao i eventualnih nadoknada za posebne potrebe o kojima se takođe zajednički donose odluke. Svaki radnik pripada određenom radničkom savetu na svom radnom mestu, dok se predstavnici svakog takvog saveta delegiraju u šrie granske federacije za svaku industriju. Takođe, svaki građanin/ka ili njegova/njena porodica članovi su potrošačkih udruženja koja informišu o svojim ličnim potrebama, diskutuju o potrebama lokalne zajednice i glasaju za privremene predstavnike koji će ih zastupati u federacijama potršočača. (Albert et al. 1991)

ParEkon model podrazumeva poseban sistem distribucije/alokacije dobara, koji nije moguće sprovesti posredstvom tržišta ili komandnog planiranja, već kroz sistem participativnog planiranja. U takvom sistemu, pomenuti savezi radnika i potrošača donose i revidiraju sopstvene odluke, kroz različite procese, proizvodeći na kraju plan koji bi trebalo da je moguć, efikasan i pravedan. Godišnji planovi se donose na osnovu makroekonomskih razvojnih planova koji su utvrđeni na period od više godina. To znači da godišnje planiranje već ima jasno utvrđene ulazne parametre, poput raspoloživih resursa ili sirovina, raspoložive radne snage, te potrebe za proizvodnjom novih dobara i usluga.

Kritički osvrt

Principi participativne ekonomije kompatibilni su sa konceptom zajedničkih dobara, utoliko što podrazumevaju komonifikaciju procesa proizvodnje, upravljanja i razvoja zajednice. Međutim, kao što kod zajedničkih dobara formalno postojanje zajednice, zajedničkog resursa i sistema upravljanja ne rezultira nužno progresivnim praksama i unapređenju uslova društvene reprodukcije, slično se može odnositi i na participativnu ekonomiju. Naime, kritička teorija zajedničkih dobara razvila je i normativne kriterijume koji se odnose na svaki od tri elementa zajedničkog dobra - održiva upotreba/potrošnja, fer pristup i kolektivna kontrola (Tomašević et al. 2018: 51). Međutim, puka demokratizacija procesa odlučivanja nije dovoljna, ukoliko je ne prati princip ekonomske solidarnosti, odnosno ukoliko se ne vodi računa o usaglašavanju različitih, a često i suprotstavljenih interesa (različitih društvenih grupa, prirodne okoline, itd.).

Principijelno, ParEkon kao model predstavlja pokušaj da se u određenoj meri napravi korak u pravcu dekomodifikacije rada, ali pitanje na koji način i u kojoj meri predstavlja još jednu tačku različitih sporenja. Naime, Albert i Hahnel pokušavaju u vrednovanju rada (odnosu rada i nadnice) da “isprave kapitalističku nepravdu”, te da kroz distribuciju radnih zadataka i nadnica umanje postojeće nejednakosti, koje su proizvod pre svega tržišta (pitanja potražnje i ponude). Umesto toga, PerEkon nudi kriterijume “uloženog napora” i “žrtve” kao određujuće za nadoknadu. Uloženi napor se odnosi na količinu uloženih sati rada i kvalitet rezultata, dok se “žrtva” odnosi na činjenicu da svi poslovi ne doprinose na isti način dobrobiti i ravoju svakog pojedinca. U tom smislu bi oni koji se bave “manje poželjnim poslovima” bili nagrađivani kroz svoj prihod. Ovakvim sistemom vrednovanja rada, Albert i Hahnel pokušavaju da odnos posao-nadnica učine pravednijim. Međutim, ovakvi su kvalitativni, ali arbitrarni kriterijumi istovremeno i prostor za zloupotrebu, što predstavlja dodatni izazov za proces kolektivnog odlučivanja. Uz to, podrazumevajući da neophodni ali nepoželjni poslovi još dugo neće moći da budu zamenjeni automatizacijom, Albert i Hahnel čuvaju ovim modelom uslovljenost rada i reprodukcije kroz nadnicu, što je osnov kapitalističke eksploatacije.

Lokalna kontekstualizacija

Jugoslovensko nasleđe radničkog samoupravljanja predstavlja jedno od značajnih referenci za model participativne ekonomije Alberta i Hahnela. Iako je u praksi samoupravni socijalizam imao brojnih nedoslednosti, kontradikcija i eksternih oganičenja, sistem radničkog samoupravljanja zasnivao se upravo na manjim jedinicam unutar kojih je bila moguća direktna participacija, a koje su nadalje delegirale svoje predstavnike na višim nivoima odlučivanja. Ovakva struktura bila je u Jugoslaviji primenjena, nakon 1953. godine i na druge sektore društva, poput kulture, zdravstva, obrazovanja, stanovanja i dr.

Međutim, jugoslovensko iskustvo samoupravljanja, za razliku od teorijskog ParEkon modela, bilo je realizovano u kontradiktornim uslovima postojanja elemenata centralne planske ekonomije, ali i tržišnih elemenata istovremeno. Kako su principi odlučivanja, ali i inherentni principi u ovim ko-egzistirajućim ekonomskim sistemima međusobno sukobljeni, celokupni sistem je ubrzo ušao u krizu.

Premda danas u Srbiji postoje samupravne prakse u formi samoorgnizovanih prostora ili zajednica, kao i eksperimenti sa nekim od mehanizama participativnim upravljanjem (npr. Participativno budžetiranje ili mehanizmi direktne demokratije u javnoj upravi), složeniji sistem proizvodnje, planiranja i distribucije zasnovan na principima participativne ekonomije nisu još uvek primenjeni u praksi.

Komparativna perspektiva

Slično kao i u lokalnom kontekstu, ParEkon kao autonomni ekonomski sistem još uvek je samo teorijski model. Međutim, češće i uspešnije od slučaja Srbije, neki od elemenata ParEkon modela korespondiraju sa savremenim praksama solidarne ekonomije širom sveta - od potrošačkih zadruga, samoupravnih proizvodnih pogona ili kolektivnih prostora. Sve one pokušavaju da inkorporiraju demokratiju na radnom mestu, smanje nejednakosti u prihodima, redefinišu podelu radne snage.