Zagarantovano pravo na adekvatno stanovanje

Definicija pojma

Pravo na stanovanje spada u grupu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Kao osnovna komponenta prava na adekvatan život, ono predstavlja i preduslov za ostvarivanje drugih ekonomskih i socijalnih prava.

Prepoznato je u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (član 25) kao jedno od odrednica “prava na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje”. Na sličan način, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (član 11) pominje smeštaj kao aspekt prava na životni standard “dovoljan za svako lice i njegovu porodicu”. Međutim ove su formulacije nedovoljno precizne i stoga često nefunkcionalne u operacionalizaciji prava na stanovanje. Vremenom se, u tom smislu, kroz različite interpretacije u domenu onoga što je soft law, ide ka pojašnjenju i aktuelizaciji definicije ovog prava. Tako je, recimo, UN Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava usvojio dve generalne preporuke (4 i 7) koji bliže određuju pojam adekvatnog stanovanja, ali se i eksplicitno osvrću na prinudna iseljenja. Kroz preporuku 4, jasno se ističe da pitanje adekvatnosti stanovanja prevazilazi samo obezbeđivanje fizičkog skloništa, već mora uključiti i standarde poput sigurnosti stanovanja (zaštićenosti od mogućnosti prisilnog iseljenja ili drugog oblika mlatretiranja), dostunosti usluga i infrastrukture koji su neophodni za boravak (poput čiste vode, električne energije, dovoljnog osvetljenja, izvora grjanja, itd.), cenovne dostupnosti, fizičke pristupačnosti (što se posebno odnosi na marginalizovane grupe), ali i nikako zanemarljve lokacije koja obezbeđuje vezu stambenog prostora sa drugim socijalnim uslugama (škola, zdravstvena nega, mogućnosti zaposlenja, itd.). Uprkos ovako razrađenim definicijama, one ostaju opšte i podložne različitim tumačenjima.

U trenutku kada se stan de facto tretira kao roba, a ne kao pravo, čini se da je izuzetno važno upravo preispitati učinkovistost postojećih definicija u međunarodnom regulatornom okviru, potrebu da se u postojeće standarde uvedu dodatni kvalitativni indikatori (poput integracije u zajednicu, na primer), kao i intenzivira njihov obavezujući karakter.

Teorijska geneza

Ljudska prava predstavljaju određene principe koji ukazuju na standarde (i materijalne i nematerijalne reprodukcije), koji moraju biti ganarantovani svima, samo na osnovu toga što su rođeni, a bez obzira društvenu ili nacionalnu pripadnost. Razvoj koncepta ljudskih prava, još od perioda prosvetiteljstva, podrazumevao je različite definicije prava, a potom i različite mehanizme koji ta prava garantuju.

Dok su građansko-politička prava negativna, odnosno podrazumevaju aspekte života pojedinca u koje država ne bi trebalo da interveniše (poput slobode kretanja, slobode govora, prava na život, itd.), ekonomska, socijalna i kulturna prava podrazumevaju pozitivna prava, odnosno ona prava koja je država dužna da omogući i štiti. Uključujući i pravo na stanovanje, sva pozitivna prava zahtevaju nesumnjivo puno resursa od strane države, kao i kontinuitet za njihovo ostvarivanje. Premda su brojne države potpisnice međunarodnih dokumenata koja garantuju različita ljudska prava, njihova univerzalnost i puno ostvarenje mora biti konsezusom određen prioritet koji potom utiče na sve javne politike koje pomenuta prava operacionalizuju.

Iako je još u 19. veku socijalistički pokret inicirao pitanje društvenog tretmana stanovanja, o stanovanju se tada još uvek ne govori u kontekstu prava, već kao potrebi ili problemu koji je potrebno rešiti. Tek Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima nakon Drugog svetskog rata (1948), kao pokušaj ostvarivanja međunarodnog mehanizma za osiguranje ljudskih prava, u svojoj poslednjoj verziji stanovanje pominje kao pravo, povezano sa pravom na životni standard. Međutim, Univerzalna deklaracija nije pravno obavezujuća. Bilo je stoga neophodno konkretizovati prava kroz dokumenta koja bi bila pravno obavezujuća. U tom smislu, 1951. godine se kreiraju dva pakta - jedan o građanskim pravima, a drugi o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Stanovanje je uključeno u drugi, premda u veoma opštem i nedovoljno razrađenom obliku.

Kratka istorija

Sedamdesetih godina 19. veka, tokom stambene krize usled prenaseljenosti i nepriuštivosti stambenog prostora pre svega za radnike industrijalizujućeg sveta, Prudon [Pierre-Joseph Proudhon] je smatrao da gazdama treba oduzeti stanove u kojima žive radnici i da oni umesto rente treba da plaćaju kredit. Na ovaj način, smatrao je, ukoliko radnici postanu vlasnici stanova i svojih bašti, oslobodiće se eksploatativne pozicije i ostvariće svoju slobodu. Dakle, kroz vlasnički odnos nad stambenim prostorom kao osnovnom životnom potrebom, radnici bi, prema Prudonu, rešili problem prekarne pozicije. Na ovaj predlog, međutim, Fridrih Engels [Freidrich Engels] odgovara u svojom tekstu “Stambeno pitanje” – prekarna pozicija radnika se ne može rešiti samo fokusiranjem na stanovanje. Naime, kako stambena kriza nije samostalna kriza, već manifestacija kapitalističkog sistema, ulazak u otplaćivanje kredita predstavlja prema Engelsu ulazak u dugoročni lanac eksploatacije. Tako je pitanje stanovanja uvek blisko povezano sa ceolupnih ekonomskim sistemom.

Angažovanje države, odnosno javnog sektora u oblasti stanovanja, te institucionalizaciji prava na stanovanje, sporadično se može uočiti i u prvoj polovini 20. veka, ali je svakako raspostranjenije posle Drugog svetskog rata, kako u tržišnim ekonomijama tako i u državama realnog socijalizma.

Stanovanje u tzv. Crvenom Beču (periodu između 1918. i 1934. godine kada su na vlasti bile socijal demokrate) često se navodi kao pozitivan primer izgradnje javnih stanova u periodu između dva rata. Javno stanovanje je u ovom periodu bio glavni mehanizam rešavanja velike potražnje za priuštivim stanovima nakon Prvog svetskog rata. Tako je, recimo, u periodu od 1925. do 1934. godine izgrađeno više od 60.000 stanova u kolektivnim stambenim blokovima. Distribucija javnih stanova vršena je prema principu rangiranja potreba i mogućnosti. Poreski sistem je takođe osmišljen tako da se iz tzv. poreza na luksuz deo pokriva deo troškova javne izgradnje stanova. Renta u javnim stanovima bila je prilagođena mogućnostima domaćinstva (oko 4% troškova domaćinstva je trošeno na stanovanje), dok su postojali i predviđeni slučajevi kada je plaćanje rente odlagano.

Nakon drugog svetskog rata, u državama Zapadne Evrope, unutar poretka države blagostanja, primenjivani su različiti mehanizmi za obezbeđivanje stanovanja za društvene grupe sa srednjim i nižim prihodima, od izgradnje stanova koji su bili vlasništvo opština odnosno lokalnih vlasti, stambenog zadrugarstva, subvencioniranih stanarina za stanove u zakupu, kontrole renti/zakupnina, subvencioniranih stambenih kredita i sl. U pojedinim državama ostvaren je veoma visok udeo stanova koji su bili u vlasništvu lokalnih vlasti (gradovi, opštine) u ukupnom stambenom fondu, ili su, pak bili u privatnom vlasništvu, ali su građeni uz podršku države putem subvencioniranih bankovnih kredita, zadružna izgradnja i sl.). Dok u Evropi briga o stanovanju nije još uvek proizvodila drastične urbane segregacije, u Americi je to bio slučaj. Javno građeni stanovi (programi socijalnog stanovanja) bili su okrenuti isključivo korisnicima stambene pomoći, prostorno izolovani na periferijama velikih gradova, što je samo intenziviralo već postojeće društvene nejednakosti.

Takođe, u drugoj polovini 20. veka, u real-socijalističkim društvima je, u različitom obimu i kroz različite mehanizme, obezbeđivanje stambenog prostora za građane smatrano javnim interesom i tom smislu je država ulagala značajna sredstva u izgradnju stanova za sve veći broj radnika i radnica u gradovima u procesu ubrzane indsutrijalizacije društava. Uprkos brojnim problemima i nedostacima ovakvih pristupa, stanovanje je de facto bilo teritrano kao pravo i kao kolektivna odgovornost društva.

To se međutim drastično promenilo poslednjih decenija 20. veka sve do danas, sa masovnom privatizacijom javnih stanova i finansijalizacijom celokupnog stambenog sektora. Ova radikalna transformacija se može posmatrati i kao pitanje prioretizacije razmenske vrednosti stambenog prostora nad njegovom upotrebnom vrednošću. Naime, od Margaret Tačer koja je uvela masovnu privatizaciju opštinskih stanova u Velikoj Britaniji, do privatizacije stanova 90-tih godina u zemljama bivše Jugoslavije sa kojima su zbrisani stanovi u društvenom vlasništvu, tržište je postalo osnovni regulativni mehanizam zadovoljavanja stambene potrebe. Kako je stoga trgovina nekretninama (a onda i zemljištem) postala izuzetno lukrativan posao, brojni finansijki akteri (banke, investicioni fondovi, itd.) kreirali su brojne mehanizme ekstrakcije profita upravo iz stambenog sektora, ostavljajući kao posledicu rastući broj ljudi koji nisu u stanju da ovu osnovu potrebu zadovolje.

Manifestacije ovakve situacije u oblasti stanovanja su brojne. Rastući broj raspoloživih stambenih jedinica, istovremeno prati i deficit stambenog prostora za sve veći broj ljudi širom Evrope. Ovaj paradoks zapravo direktno upućuje na problem distribucije. Naime, tržište predstavlja dominantni mehanizam putem kog je moguće zadovoljiti stambene potrebe. Prema podacima Eurostat-a , većina stambenih jedinica u Evropi je u privatnom vlasništvu (na nivou Evrope 69,2%, dok je u nekim zemljama, poput Rumunije ili Srbije u pitanju čak 96%, odnosno 98%). Ograničen broj stanova u javnom vlasništvu tako, u velikoj meri, sužava i manevarski prostor za politike koje bi obezbedile dostupno stanovanje za različite društvene grupe u postojećim okvirima, dok istovremeno mere štednje sprečavaju veća ulaganja u javne stanove u najvećem broju država.

Tržišno određene cene iznajmljivanja ili kupovine stambenog prostora kroz rentu, hipoteku ili ratu za kredit, opterećuju veliki broj domaćinstava preko mere od 40% od ukupnog budžeta domaćinstva, stvarajući tzv. ”stambeni stres”. Prema statistikama, najugroženiji su oni koji iznajmljuju stan, te je tako u Grčkoj, recimo, procenat domaćinstava koja pri iznajmljivanju stana plaćaju više od 40% svog budžeta čak 84,6%, dok je taj procenat na nivou Evrope 28%. Kako se u privatnom vlasništvu stan tretira kao roba koja se može razmeniti na tržištu, mehanizam za čuvanje akumuliranog kapitala ili sredstvo za spekulaciju, tržište privatnih stanova za dugoročno iznajmljivanje (što za veliki broj ljudi predstavlja jedini mogući modus vivendi), stalno se "hrani" upravo nedostatkom priuštivog stanovanja. To nadalje znači da je sigurnost sve većeg broja podstanara direktno ugrožena zbog visokih i nestabilnih troškovima stanovanja. Uz to, cena stanovanja raste brže nego što rastu primanja u poslednjih 15 godina u Evropskoj uniji, sa izuzetkom Finske, Nemačke i Portugala.

Suočeni sa nemogućom misijom obezbeđivanja adekvatnog stanovanja, rastući broj ljudi primoran je da živi u neadekvatnim stambenim uslovima. Najviši stepen prenaseljenosti od 48.4% je registrovan u Rumuniji, dok Irska, Belgija, Holandija, Norveška i Švedska ovaj procenat uspevaju da drže ispod 10%. Istovremeno, 2016. godine, stepen stambene deprivacije (prenaseljenost, nivo osvetljenosti, pristup infrastrukturi, itd.) na nivou EU-28 iznosi čak 4,8%. U četiri zemlje članice (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Litvanija) čak svaka deseta osoba živi u stanju stambene deprivacije.

Konačno, i najekstremniji oblik stambene isključenosti, beskućništvo, takođe beleži porast. Uprkos neuporedivim metodologijama definisanja i merenja beskućništva, nesporan je porast broja ljudi koji ostaju bez krova nad glavom usled nemogućnosti da samostalno obezbede sopstveni stambeni prostor, ostavši bez podrške države da im obezbedi adekvatni privremeni ili trajni smeštaj, ili pak usled deložacija iz stambenog prostora u kom su živeli. Neke države čak razmatraju i kriminalizaciju beskućništva, dok je Mađarska to već učinila.

Reagujući na ovakve uslove u stambenom sektoru, brojni su pokušaji borbe za izmenu regulatornog okvira koji bi stanovanje ponovo trenirao kao pravo, ali i koji bi omogućio da se stambeni fond u javnoj svojini (tamo gde postoji) distribuira pravednije kroz participativno učešče svih građana. Takođe, brojne prostorne prakse zasnovane na logici zajedničkih dobara ukazuju na moguće forme i mehanizme neprofitnog stanovanja koje mogu uticati na povećanje priuštivog stanovanja – poput zadružnog stanovanja, zemljišvnih fondova zajednice, itd.

Kritički osvrt

Pravo na stanovanje se često kritikuje (premda je to slučaj i sa drugim ljudskim pravima) u svojoj primeni, zbog toga što ostaje na nivou nominalnog nadnacionalog saglasja o priznavanju prava, ali ne i spremnosti da se to pravo dosledno obezbeđuje i čuva. Takođe, u slučaju pozitivnih prava, kakvo je i pravo na stanovanje, njihovo ostvarenje zahteva dugotrajnu posvećenost i značajne resurse od strane države, a ponekad je i u sukobu sa partikularnim interesima drugih društvenih aktera. Recimo,kada je stanovanje u pitanju, aktuelni deficit priuštivog stanovanja, koji za posledicu ima uskraćivanje prava na adekvatno stanovanje za rastući broj ljudi širom sveta, između ostalog je i rezultat smanjenog ulaganja u javno stanovanje, odnosno mera štednje i povlačenja države iz javnih usluga, te smanjenja javnog rashoda. Takođe, povećanje broja javnih stanova ili mehanizmi poput ograničenja rente ili kratkoročnog iznjamljivanja, koji bi zajedno povećali priuštivost stanovanja, značio bi i smanjenje pritiska na stambeno tržište, odnosno manje profite od spekulacije i trgovine nekretninama. U situaciji sukoba dve logike - logike prava, sa jedne strane, koje je bi svima trebalo da bude ostvareno (a ne samo zagarantovano) i logike profita, sa druge - u kapitalističkom poretku druga najčešće prevagne.

U tom smislu, o pravu na stanovanje ne bi trebalo govoriti kao o nekom reformističkom mehanizmu koji bi trebalo da se doslednije i sveobuhvatnije primenjuje u postojećem režimu, već o pravu na stanovanje govorimo kao o zahtevu koji leži u temeljima drugačije organizacije proizvodnje i distribucije u društvu. Naime, obaveza države da obezbedi adekvatno stanovanje svim svojim građanima, uticala bi na dekomodifikaciju samog rada, jer bi važan deo reprodukcije bio osiguran nezavisno od radnog statusa, te bi bio smanjen pritisak pristanka na eksploataciju sopstvene radne snage.

Pravo svih na adekvatno stanovanje tako predstavlja jedno od temeljnih polazišta u uspostavljanju ekonomski demokratskog društva. Takva politička pozicija, morala bi onda biti jasna i u svim međunarodnim dokumentima koji regulišu ljudska prava. Takođe, njihove formulacije i razrade morale bi biti preciznije, sofisticiranije i osetljivije na aktuelni kontekst, kao i više obavezujuće za sve zemlje potpisnice.

Lokalna kontekstualizacija

Naspram današnje situacije u stambenom sektoru u Srbiji, stambene politike socijalističke Jugoslavije su bile zasnovane na ideji stana kao prava, dok je država bila garant njegovog ostvarivanja, kroz obezbeđivanje pravnog i političkog okvira, ali i investiranje u javno stanovanje. Naime, u tom je kontekstu moćna građevinska industrija razvijena u prvim posleratnim decenijama, potpomognuta i volonterskim radom, izgradila sredstvima iz solidarnog fonda za stanovanje u periodu 1961‒1980. godine čak 1,2 miliona, odnosno oko 37% svih trenutno postojećih stambenih jedinica u Srbiji (od 2,9 miliona po popisu iz 2011). Time je rešeno stambeno pitanje velikog dela populacije. Dok su izgrađeni stanovi ostajali u društvenoj svojini, institut stanarskog prava omogućavao neograničeno dugo korišćenje stana. Ipak, problem je bio u tome što je i ovako masovna javna izgradnja bila nedostatna u odnosu na broj stanovnika koji su se, usled ubrzane industrijalizacije zemlje, naseljavali u gradove. Takođe, korumpiranje procedura distribucije javnih stanova u preduzećima, rezultiralo je nesrazmernim brojem kvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika koji su osvajali svoje pravo na stambeni prostor.

Devedesetih godina se u Srbiji napušta ideja da država treba da aktivno učestvuje u obezbeđivanju stambenog prostora, te stanovanje sa kolektivne prelazi u individualnu odgovornost, i donose se dva relevantna zakona: Zakon o stambenim odnosima - 1990 (onemogućava dalju primenu stanarskog prava i trasira proces otkupa društvenih stanova); Zakon o stanovanju - 1992 (privatizacija se čini mogućom određenim olakšicama koje ubrazvaju proces privatizacija). Srbija je, tako, kao i druge države bivše Jugoslavije, prošla proces masivne privatizacije stambenog fonda da bi ostala sa manje od 1% stanova u javnom vlasništvu. To istovremeno znači da je izuzetno mali manevarski prostor u kome država može da redistribuira stanove tako da oni koji ne mogu samostalno da to učine, dođu do stambenog prostora i ostvare minimalne uslove za dostojanstven život.

Kod nas pravo na stanovanje nije eksplicitno zagarantovano, osim što smo zemlja potpisnica ovih međunarodnih dokumenata, pa bi trebalo da to njihove odredbe i sprvodimo. To, međutim, nije slučaj. Trenutni važeći Zakon o stanovanu i održavanju zgrada iz 2016. godine definiše nešto što se zove “stambena podrška” a trebalo bi da bude mehanizam koji omogućava realizaciju “prava na stanovanje”. Međutim, nikakvi dalji podzakonski akti nisu donešeni kako bi se regulisala ova stambena podrška, niti postoje javno informacije da su lokalne samouprave pokrenule ove programe, predavši prethodno Izvšetaj o stambenim potrebama i raspoloživom stambenom prostoru na lokalu, kako je uređeno Zakonom.

Iako je Zakon o socijalnom stanovanju iz 2009. godine nevažeći, projekti socijalnog stanovanja se još uvek sprovode za najugrženije grupe stanovništva - izbeglice iz ratova 90-tih koji su živeli u privremenim smeštajima, interno-raseljena lica i Romi. Uz to, s obirom da su lokalne samouprave dužne da obezbede zemljište na kom će se, uz sredstva mahom iz Evropske unije i predpristupnih fondova, izgraditi objekat socijalnog stanovanja, lokacije su mahom udaljene od potencijalnih izvora prihoda i drugih javnih usluga koje bi korisnicima tih stanova obezbedili dostojanstven život. Takođe, u Srbiji je uočljiv i rastući broj deložacija, odnosno prinudnih iseljenja iz najčešće jedinih domova, u netransparentnim procedurama i bez obezbeđivanja adekvatnog alternativnog smeštaja.

Sve je više pojedinačnih i udruženih aktivističkih inicijativa, ali i istraživanja koja ukazuju na strukturne uzroke i moguća alternativna rešenja na nivou praksi i politika. Osim što je neophodno sprečiti konkretne situacije deložacija, kao što to čini Združena akcija Za krov nad glavom, jednako se čini važnim i raditi na širem okviru – na borbi da se ponovo uspostavi stambeni fond van tržišta, koji omogućava većem broju društvenih grupa pristup stanovanju. U tom smislu su značajna istraživanja koja u fokusu imaju rasvetljavanje različitih aspekata stambene krize, ali i ukazuju na moguća kratkoročna ili dugoročna rešenja (ovakva istraživanja i analize javnih politika proizvode, između ostalih, i A11-Incijativa za socijalna i ekonomska prava ili kolektiv Ministarstvo prostora). Iz takvih istraživanja moguće je formulisati i potencijalne promene ili nove elemente regulative u oblasti stambenih politika koji bi umanjili posledice stambene krize ili je dugoročno otklanjali. Konačno, posebno treba istaći i grupe koje se okupljaju oko izazovnog rada na novim alternativnim modelima stanovanja (poput Pametnije zgrade), koji razvijaju modele zadružnog stanovanja i alternativnih finansijskih mehanizama za realizaciju takvih stambenih zadruga, a koji otvaraju nove mogućnosti za privremeno ili permanentno prevazilaženje ove krize.

Komparativna perspektiva

Na globalno nivou, vrednosti nekretnina, kako Semjuel Stajn [Samuel Stein] navodi, dostigle su cifru od čak 217 triliona dolara. Nekretnine čine skoro 60% ukupnog svetskog bogatstva, dok je oko 75% od toga u stambenim nekretninama. Ovo samo ilustruje koliko je stambeni sektor duboko komodifikovan. U takvom kontekstu, sve su češće različite borbe za reaproprijaciju stanovanja, odnosno za pravo na stanovanje kao pretpostavku ekonomskih i socijalnih politika.

Nemačka se, recimo, kao i druge zemlje u Evropi, već godinama bori sa deficitom priuštivog stanovanja. U nemačkim gradovima praktično postaje nemoguće pronaći stambeni prostor koji je za većinu građana cenovno dostupan - javna ulaganja u stanogradnju su nedovoljna, turistifikacija utiče na povećanje stambenog fonda koji se kratkoročno izdaje, a renta rapidno skače. Prema skorašnjoj studiji portala za nekretnine Imovelt [Immowelt], mesečne rente u Berlinu su se više nego udvostručile samo u protekloj deceniji - od 5.6 evra po kvadratu 2008. godine, do 11.4 evra 2018. godine.

Reagujući na ovakvu situaciju, građani Berlina su aprila 2019. godine izašli na ulice u borbi za pravo na stanovanje, zahtevajući od lokalnih vlasti da preuzmu odgovornost i uhvate se u koštac sa problemom nedostatka dostupnog, adekvatnog stanovanja. Osim u Berlinu, protesti su se nastavili i proširili se i na Keln, Minhen i Frankfurt.

Pozivajući se na nemački Ustav [Grundgesetz], aktivisti su zahtevali primenu članova 14 i 15, odnosno eksproprijaciju stanova u slučaju onih kompanija koje poseduju više od 3.000 stanova, te njihovo stavljanje u funkciju obezbeđivanja doma za one kojima je potreban, a nisu u mogućnosti da ga samostalno obezbede. Konkretno, član 14 ovog prava navodi da je eksproprijacija dozvoljena u ime javnog interesa, dok član 15 napominje da je za potrebe socijalizacije moguće da država izvrši konverziju zemljišta, resursa i sredstava za proizvodnju u javnu svojinu. Imajući u vidu da, recimo, najveća kompanija za nekretnine u Nemačkoj, Dojče Vonen [Deutsche Wohnen] poseduje 111.500 stanova, a sledi je Vonovia sa 44.000 stanova kao i druge kompanije, procena je da bi eksproprijacijom bilo obuhvaćeno oko 250.000 stanova.

Za početak, građani su inicirali proces prikupljanja potpisa, pri čemu je minimum od 20.000 potreban kako bi berlinske vlasti uzele predlog u obzir, a još dodatnih 170.000 potpisa (do februara 2020. godine), kako bi osvojili pravo na referendum po ovom pitanju. Ukoliko referendum dobiju, što zapravo deluje moguće s obzirom na odziv i podršku protestima, grad će biti obavezan da uradi nešto po ovom pitanju - da li će ispuniti sve zahteve i koliko će te promene biti dugo na snazi nije moguće znati. Ono na šta brojni skeptici ukazuju jeste činjenica da bi sama eksproprijacija koštala grad (procene o iznosu se kreću između 7 i 36 milijardi evra), što je problem za već značajan javni dug grada Berlina od 58 milijardi evra. Međutim, treba imati u vidu da sama eksproprijacija ne rešava problem nedostatka dostupnog stanovanja ukoliko nije propraćena i drugim merama, poput učešća korisnika stanova u donošenju stambenih politika, uspostavljanju priuštivo rente i drugih mehanizama koji će se suprotstaviti manifestacijama komodifikacije stanovanja.

Jednako aktuelan je i slučaj Barselone, koja je svoju borbu za stan kao pravo takođe započela preko pitanja distribucije stanova - razlike između broja stanova koji su neiskorišćeni i potrebe za priuštivim stambenim prostorom. Kako bi ostvarila brži i lakši ekonomski rast, Španija je podržavala širenje tržišta nekretnina, te je u periodu od nekoliko godina izgrađeno više stanova od Nemačke, Italije i Francuske zajedno. Uz efekte drugih procesa u okviru neoliberalnog urbanog razvoja (džentrifikacije, mega-projekata, airbnb-zaciju, urbane obnove, itd.), i u većim gradovima Španije, a posebno u Barseloni, sve je manji broj raspoloživih dostupnih stanova, a sve više onih koji u nemogućnosti da priušte adekvatno stanovanje bivaju primorani da se izmeštaju ili žive u nedostatnim uslovima.

U decembru 2016. godine, katalonski parlament je izglasao zakon koji omogućava da vlast izvrši aproprijaciju praznih stanova u vlasništvu banaka. Nakon što je zakon usvojen, započet je proces na prvih 16 stanova, ali je ubrzo zaustavljen, kad je tadašnji premijer Mariano Rahoj [Mariano Rajoy] uložio žalbu na zakon ustavnom sudu. Ipak, sud je prošle godine zakon proglasio ustavnim, pa ga je ove godine Ada Kolau [Ada Colau], levo-orijentisana gradonačelnica Barselone odlučila i primeniti. Ovaj zakon omogućava da lokalne vlasti mogu preuzeti stanove banaka koji su nenaseljeni najmanje dve godine, što se proverava ili kroz spiskove podstanara ili izostanak plaćanja komunalija. Procedura je sledeća: kada vlasti identifikuju prazne stanove u delovima grada za kojim postoji velika potražnja, moguće je izdati nalog za eksproprijaciju koji bi kontrolu nad nekretninom preneo na grad. Jedini izuzetak može se dogoditi ukoliko banka pronađe stanara, ali to mora biti pod uslovima priuštive, prilagođene socijalne rente, u roku od 3 meseca, pri čemu se nalog odlaže. Ukoliko ipak vlasti preuzmu upravljanje stanom, imaju prava na to da u periodu od 4 do 10 godina, za potrebe privremenog stambenog rešenja ljudi koji čekaju na javno stanovanje. Grad je procenio da bi ovim mehanizmom do čak 600 stanova u popularnim kvartovima moglo biti iskorišćeno za dostupno stanovanje. Pored ovog mehanizma, Ada Kolau je za vreme svog dosadašnjeg mandata, podržavala i druge mere koje bi trebalo da se umanje efekat koji neoliberalna urbanizacija ima na stanovanje. Tako je, recimo, u dva navrata - 2015. i 2017. godine izdala zabranu na otvaranje novih objekata i prostora za turistički smeštaj u Barseloni (hoteli, hosteli, prenoćišta, stanovi za kratkoročno iznajmljivanje, itd.), balansirajući priliv turista u ovaj grad i štiteći pristup stanovanju za svoje građane.

Dodatna literatura

European Action Coalition for the Right to the City and Right to Housing
https://housingnotprofit.org/

Timotijević, Jovana i Čukić, Iva (2019) “Stambeno je političko - Da li su drugačije stambene politike moguće?”, Mašina.
http://www.masina.rs/?p=10397

UN Habitat, The Right to Adequate Housing, Fact-sheet no.21.
https://www.ohchr.org/Documents/Publications/FS21_rev_1_Housing_en.pdf