Prirodna zajednička dobra

Definicija pojma

Prirodna zajednička dobra predstavljaju one prirodne resurse koji su dostupni svim članovima/icama jedne zajednice ili društva. Ovi resursi predstavljaju zajedničku svojinu cele zajednice/društva, a ne zbir privatnih svojina njenih pojedinčanih članova/ica, niti javnu svojinu kojom upravlja određena država. Postoje tri opšte prihvaćena globalna zajednička dobra iz domena prirode: atmosfera, okeani i svemir. (Prirodna) zajednička dobra - kao što su na primer pašnjaci, šume, ili jezera se dodatno definišu kao oni (prirodni) resursi kojima zajednice/društva zajednički upravljaju na osnovu deljenog skupa normi i vrednosti, a kako bi zadovoljili individualne i grupne potrebe.

Teorijska geneza

Klasična ekonomska teorija prirodu tretira kao izvor sirovog materijala za proizvodnju robe koja će se potom razmeniti na kapitalističkom tržištu. Pošto su prirodna dobra materijalna, konvencionalna ekonomska teorija zaključuje da su ona nužno i suparnička - da nečija upotreba resursa smanjuje mogućnost drugome da upotrebljava isti resurs. Prirodni resursi su iscrpivi, često neobnovljivi i ako se prekomerno ekploatišu mogu biti uništeni. Prema uticajnom eseju Gareta Hardina “Tragedija zajedničkog dobra” upravo će davanje bilo kog bogatstva na zajedničku i jednaku upotrebu racionalnim igračima nužno iscrpeti to bogatstvo, jer će svi igrači težiti da "maksimalno uvećaju" svoju korist jedan na uštrb drugoga, čime će nužno dovesti do propasti tog resursa.

Ovakav zaključak opovrgava Elinor Ostrom u knjizi “Upravljanje zajedničkim dobrima” iz 1990. reafirmišući zajednička dobra kao poseban oblik kolektivne svojine i način upravljanja i organizacije koji je različit od privatne svojine i tržišne regulacije sa jedne, i javne svojine i državne kontrole sa druge strane. Analizirajući prakse koje prirodni resurs tretiraju kao zajedničko dobro i u skladu sa tim načelom zajednički upravljaju i uređuju pravila njegovog korišćenja, Ostrom pokazuje da zajednička upotreba resursa ne mora da završi njegovim iscrpljivanjem kako tvrdi Hardin, već da, nasuprot tome zajednice umeju da prepoznaju zajedničku potrebu za resursom i interes da se on ne iscrpi i vodeći se time njime i upravljaju. Uspešne i dugotrajne samoorganizovane i samoupravne režime korišćenja prirodnih zajedničkih resursa kao što su komunalni pašnjaci i šume u Švajcarskoj ili Japanu i sistemi navodnjavanja u Španiji i na Filipinima, odlikuju slične karakteristike: jasno definisane granice, podudarnost između pravila korišćenja i lokalnih uslova, aranžmani kolektivnog odlučivanja, monitoring, postepene sankcije, mehanizmi za rešavanje konflikata, itd.

Hart i Negri naglašavaju razliku između prirodnih zajedničkih dobara sa jedne, i društvenih praksi kao zajedničkih kulturnih dobara sa druge strane. Prirodna dobra su materijalna a prema tome i suparnička. Takođe odlikuje ih oskudnost odnosno činjenica da mogu biti iscrpljeni pa se prema tome i njihova upotreba mora urediti tako da se vodi računa o održivosti samog resursa i generalnoj održivosti životne sredine. Sa druge strane, kulturna dobra – znanje, informacije, jezik, ideje, programski kod – su nematerijlna što znači da nisu ni suparnička ni iscrpiva, i da se upotrebom ne troše već naprotiv uvećavaju. Imajući ovo u vidu prirodna zajednička dobra se uglavnom shvataju kao dobra sa ograničenim pristupom, a kulturna sa otvorenim. Ipak ovo generalno pravilo ne važi uvek: pristup prirodnim dobrima neophodnim za održavanje života, kao što je na primer atmosfera ili pijaća voda, treba da bude neograničen, dok nekim vrstama kulturnih dobara, kao što su na primer podaci, zbog zaštite privatnosti, treba ograničiti pristup.