Kolektivna svojina

Kolektivna svojina

Svojina predstavlja najvišu vlast nad materijalnim i nematerijalnim stvarima i resursima i usko je vezana za pravo držanja, korištenja, upravljanja i konrole nad objektima, zemljištem ili intektualnim tvorevinama. Kolektiva svojina podrazumeva grupno vlasništvo i to u korist svih članova grupe,pri čemu opseg grupe varaira i može da obuhvata celo društvo, manje zajednice ili pojedinačna preduzeća u obliku zadruga ili javnih kompanija. Javlja se u formi javnog (državnog), društvenog, zadružnog i zajedničkog vlasništva. Klasična liberalna doktrina odbacuje mogućnost kolektivnog vlasništva jer se na taj način navodno izbegava situacija u kojoj jedan akter može da zadobije premoć u odnosu na druge aktere i usko je povezano sa liberalnim shvatanjem slobode kao slobode od prinude i spoljnjih ograničenja. Štaviše, smatra se da zagarantovano pravo na privatno svojinu i sloboda pojedinaca da nesputano slede sopstvene interese predstvalja najefikasniji mehanizam za postizanje opšteg dobra i efikasnu upotrebu resursa (Wright 2018; internet Harvey). Za razliku od privatne svojine koja služi isključivo interesima pojedinaca, kolektivna svojina u svojim različitim varijantama omogućava otvoreniji pristup, veću participaciju u odlučivanju i viši stepen kontrole nad odlukama koje se donose u pogledu raspolaganja predmetima vlasništva nego što je slučaj sa privatnim vlasništvom.

Teorijska geneza

Jedna od osnovnih pretpostavki klasične liberalne teorije je odbacivanje državne intervencije u regulaciji ekonomskog sektora budući da se na tržište gleda kao na samoregulišući mehanizam i sferu odvojenu od političke. Iako je ekonomski liberalizam predstavljao dominantnu doktrinu u periodu industrijalizacije s početka devetnaestog veka, paralelno se razvijaju i druge ideje zasnovane upravo na kritici kapitalističkog načina proizvodnje, rastu nejadnakosti koje proizvodi i njegovim štetnim posledicama po društvenu reprodukciju i prirodu. Marksova kritika klasične političke ekonomije nastala je kao direktan odgovor na ove protivurečnosti kapitalističkog načina proizvodnje. Prema Marksovoj teoriji radne vrednosti, višak vrednosti koju kapitalista prisvaja rezultat je kolektivnog rada, zbog čega Marks ukazuje na potrebu socijalizacije svojine i to uvođenjem kolektivnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Gledano iz marksističke perspektive, svojina nad sredstvima za proizvodnju treba da pripada onima čiji rad generiše vrednost - radnicima (internet Harvey).

Istorija modela/prakse

Javna svojina predstavlja jedan od dominatnih istorijskih oblika kolektivne svojine koji se javlja kao protivteža privatnom. Čine ga preduzeća za proizvodnju dobara i usluga koja su u vlasništvu države, kojima upravlja država i drugi javni organi na bilo kom nivou (federalnom, regionalnom, lokalnom), pri čemu država predstavlja/otelovljuje celo društvo. Ono takođe obuhvata i javnu/zajedničku infrastrukturu koju čini mreža materijalnih i tehničkih resursa koja doprinosi proizvodnji dobara i usluga koje nisu dio proizvodnog procesa u kome je glavni cilj profit nego za cilj imaju zadovoljavanje potreba svih članova društva nezavisno od tržišta. Javno vlasništvo se istorijski pojavljuje u različitim oblicima, kako u sistemima sa tržišnom i mešovitom ekonomijom, tako i u netržišnim ekonomijama. U prvom slučaju radi se o preduzećima/industrijskim granama koje su u potpunosti ili delimično u državnom vlasništvu, koje može ali ne mora nužno da bude odraz državnog monopola u određenom sektoru (komunalije, javni prevoz, snadbevanje električnom energijom, telekominikacije itd.). U drugom slučaju država ima potpuni monopol nad privrednom delatnošću i upravlja celokupnim procesom proizvodnje i distribucije pri čemu je konkurencija isključena.

Društvena svojina predstavlja specifičan oblik kolektivne svojine, a kao model prvi put se pojavljuje u samoupravnom socijalizmu u Jugoslaviji. Načelno je podrazumevalo prenošenje vlasniptva na celo društo. Institucionalizacija društvene svojine u SFRJ predstavljala je pokušaj da se prevaziđe nedemokratski karakter sistema zasnovanog na centralizovanoj planskoj ekonomiji Ono je podrazumevalo prenošenje vlasništva nad sredstvima za prozivodnju na radnike uspostavljanjem sistema slobodnih zajednica proizvođača koje su autonomno donosile odluke i upravljale proizvodnim procesim. Tačnije, posredstvom samopupravnih organizacija (radničkih saveta unutar preduzeća, granskih udruženja, veća proizvođača itd.) vlasništvo nad resursima je stavljeno na raspolaganje celom društvu (Matković 2018).

Kao jedna od alternativa preteranoj centralizaciji i birokratizaciji koja karakteriše državno vlasništvo sa jedne strane, i ekstremnim nejednakostima koje proizvodi kapitalistički način proizvodnje sa druge, javlja se ideja i praksa zajedničkih dobara. Ona se pojavljuju u različitim istorijskim periodima, uključujući zajedničko korištenje zemlje od strane engleskih seljaka u srednjem veku, zatim u teoriji i praksi autonomnih pokreta koji se formiraju šezdesetih godina dvadesetog veka u Italij i Zapadnoj Evropii, a postala su i zajednički imenitelj novih alterglobalizacijskih društvenih pokreta (Stavrides/De Angelis 2012). Zajednička dobra obuhvataju različite modele i prakse korištenja i upravljanja zajedničkim/deljenim resursima koji nastaju van tržišne i državne kontrole. Treća bitna karakteristika zajedničkih dobara - pored zajedničkih resursa i zajednice koja upravlja resursima - čine upravo pravila tj. režim upravljanja zajedničkim dobrima koji uspostavljaju sami članovi. Ovim dolazimo i do nešto šireg određenja pojma zajedničkog dobra kao društvenog odnosa (relacije) ili drugim rečima procesa stvaranja zajednice i društvenih odnosa zasnovanih na vrednostima saradnje i zajedništva (Federici/Caffentzis 2013; Stavrides/De Angelis 2012).