Razlika između izmena na stranici „Kolektivna svojina”
| Red 4: | Red 4: | ||
==Teorijska geneza== | ==Teorijska geneza== | ||
| + | |||
| + | Jedna od osnovnih pretpostavki klasične liberalne teorije je odbacivanje državne intervencije u regulaciji ekonomskog sektora budući da se na tržište gleda kao na samoregulišući mehanizam i sferu odvojenu od političke. Iako je ekonomski liberalizam predstavljao dominantnu doktrinu u periodu industrijalizacije s početka devetnaestog veka, paralelno se razvijaju i druge ideje zasnovane upravo na kritici kapitalističkog načina proizvodnje, rastu nejadnakosti koje proizvodi i njegovim štetnim posledicama po društvenu reprodukciju i prirodu. | ||
| + | Marksova kritika klasične političke ekonomije nastala je kao direktan odgovor na ove protivurečnosti kapitalističkog načina proizvodnje. Prema Marksovoj teoriji radne vrednosti, višak vrednosti koju kapitalista prisvaja rezultat je kolektivnog rada, zbog čega Marks ukazuje na potrebu socijalizacije svojine i to uvođenjem kolektivnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Gledano iz marksističke perspektive, svojina nad sredstvima za proizvodnju treba da pripada onima čiji rad generiše vrednost - radnicima (internet Harvey). | ||
==Istorija modela/prakse== | ==Istorija modela/prakse== | ||
Izmena na datum 25. novembar 2019. u 18:33
Sadržaj
Kolektivna svojina
Svojina predstavlja najvišu vlast nad materijalnim i nematerijalnim stvarima i resursima i usko je vezana za pravo držanja, korištenja, upravljanja i konrole nad objektima, zemljištem ili intektualnim tvorevinama. Kolektiva svojina podrazumeva grupno vlasništvo i to u korist svih članova grupe,pri čemu opseg grupe varaira i može da obuhvata celo društvo, manje zajednice ili pojedinačna preduzeća u obliku zadruga ili javnih kompanija. Javlja se u formi javnog (državnog), društvenog, zadružnog i zajedničkog vlasništva. Klasična liberalna doktrina odbacuje mogućnost kolektivnog vlasništva jer se na taj način navodno izbegava situacija u kojoj jedan akter može da zadobije premoć u odnosu na druge aktere i usko je povezano sa liberalnim shvatanjem slobode kao slobode od prinude i spoljnjih ograničenja. Štaviše, smatra se da zagarantovano pravo na privatno svojinu i sloboda pojedinaca da nesputano slede sopstvene interese predstvalja najefikasniji mehanizam za postizanje opšteg dobra i efikasnu upotrebu resursa (Wright 2018; internet Harvey). Za razliku od privatne svojine koja služi isključivo interesima pojedinaca, kolektivna svojina u svojim različitim varijantama omogućava otvoreniji pristup, veću participaciju u odlučivanju i viši stepen kontrole nad odlukama koje se donose u pogledu raspolaganja predmetima vlasništva nego što je slučaj sa privatnim vlasništvom.
Teorijska geneza
Jedna od osnovnih pretpostavki klasične liberalne teorije je odbacivanje državne intervencije u regulaciji ekonomskog sektora budući da se na tržište gleda kao na samoregulišući mehanizam i sferu odvojenu od političke. Iako je ekonomski liberalizam predstavljao dominantnu doktrinu u periodu industrijalizacije s početka devetnaestog veka, paralelno se razvijaju i druge ideje zasnovane upravo na kritici kapitalističkog načina proizvodnje, rastu nejadnakosti koje proizvodi i njegovim štetnim posledicama po društvenu reprodukciju i prirodu. Marksova kritika klasične političke ekonomije nastala je kao direktan odgovor na ove protivurečnosti kapitalističkog načina proizvodnje. Prema Marksovoj teoriji radne vrednosti, višak vrednosti koju kapitalista prisvaja rezultat je kolektivnog rada, zbog čega Marks ukazuje na potrebu socijalizacije svojine i to uvođenjem kolektivnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Gledano iz marksističke perspektive, svojina nad sredstvima za proizvodnju treba da pripada onima čiji rad generiše vrednost - radnicima (internet Harvey).
