Razlika između izmena na stranici „Participativna demokratija”

Izvor: Ekonomska demokratija
Idi na navigaciju Idi na pretragu
 
(2 međuizmene istog korisnika nisu prikazane)
Red 25: Red 25:
 
Tokom 80-tih je participacija uzela maha i u kapitalističkim zemljama, te je osim društvenih pokreta koji su je zagovarali još 60-tih, bila značajna tema i u programima lokalnih  i međunarodnih nevladinih organizacija. Primeri [[Participativno budžetiranje|participativnog budžetiranja]] su bili praksa koja se naviše proširila globalno od svog začetka u Brazilu. U pitanju su bili, naime, mehanizmi koji su omogućavali da se jedan deo javnog budžeta alocira prema odlukama donešenim kroz širi konsenzus odnosno kroz odlučivanje većeg broja građana. <ref> Pateman, Carol (2012) "Participatory Democracy Revisited", ''Perspectives on Politics'', vol. 10(1):7-19, p. 7</ref>  Nadalje je, tokom godina, participativni obrt inicirao uspostavljanje veoma raznorodnih praksi koje su pokretale lokalne ''bottom-up'' incijative, ali i institucije. Osim participativnog budžetiranja, među najčešćim praksama svakako se nalaze i veća građana, [[Participativna ekonomija (ParEkon)|participativno planiranje]], participativne konsultacije, itd. <ref> Bherer, L., Dufour, P., & Montambeault, F. (2016) "The participatory democracy turn: an introduction", ''Journal of Civil Society'', vol. 12(3): 225–230, p. 225</ref>
 
Tokom 80-tih je participacija uzela maha i u kapitalističkim zemljama, te je osim društvenih pokreta koji su je zagovarali još 60-tih, bila značajna tema i u programima lokalnih  i međunarodnih nevladinih organizacija. Primeri [[Participativno budžetiranje|participativnog budžetiranja]] su bili praksa koja se naviše proširila globalno od svog začetka u Brazilu. U pitanju su bili, naime, mehanizmi koji su omogućavali da se jedan deo javnog budžeta alocira prema odlukama donešenim kroz širi konsenzus odnosno kroz odlučivanje većeg broja građana. <ref> Pateman, Carol (2012) "Participatory Democracy Revisited", ''Perspectives on Politics'', vol. 10(1):7-19, p. 7</ref>  Nadalje je, tokom godina, participativni obrt inicirao uspostavljanje veoma raznorodnih praksi koje su pokretale lokalne ''bottom-up'' incijative, ali i institucije. Osim participativnog budžetiranja, među najčešćim praksama svakako se nalaze i veća građana, [[Participativna ekonomija (ParEkon)|participativno planiranje]], participativne konsultacije, itd. <ref> Bherer, L., Dufour, P., & Montambeault, F. (2016) "The participatory democracy turn: an introduction", ''Journal of Civil Society'', vol. 12(3): 225–230, p. 225</ref>
  
Zahtev za participacijom, kao formom radikalizacije demokratskih elemenata u demokratiji, imao je za cilj da stvori mehanizme osnaživanja građana da aktivnije uzmu učešća u političkom životu, ali i da postojeće političke elite učine odgovornijim. Ideja participacije je takođe otvorila čitav diskurs “dobre uprave” (good governance) koji ukazuje na potrebu da se i lokalne i nacionalne vlade učine transparentnijim i reponsivnijim u odnosu na potrebe svojih građana. <ref> ''Ibid.'' </ref>
+
Zahtev za participacijom, kao formom radikalizacije demokratskih elemenata u demokratiji, imao je za cilj da stvori mehanizme osnaživanja građana da aktivnije uzmu učešća u političkom životu, ali i da postojeće političke elite učine odgovornijim. Ideja participacije je takođe otvorila čitav diskurs “dobre uprave” (good governance) koji ukazuje na potrebu da se i lokalne i nacionalne vlade učine transparentnijim i reponsivnijim u odnosu na potrebe svojih građana. <ref> ''Ibid.'' </ref> Uz to, veoma često se poslednjih decenija (tačnije od 90-tih pa nadalje) koristi i blizak koncept ''deliberativne demokratije''. Premda bliske u svojoj osnovnoj logici, za razliku od participativne demokratije, deliberativna demokratija insistira na diskusiji između društvenih aktera u kojoj oni iznose argumentovana mišljenja i zahteve. U praktičnom smislu, participativna demokratija se može manifestovati, na primer, putem referenduma, dok, zbog činjenice da referendum ne podrazumeva izloženost različitim argumentima, on ne predstavlja praksu deliberativne demokratije.<ref> Ćurković, Vesela, Fiket, Irena i Mijačić, Dragiša (2014) [http://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/1772/full%20text.pdf?sequence=1&isAllowed=y “Primena participativnog modela demokratije na upravljanje javnim zemljistem: prednosti i izazovi”]</ref>
  
 
==Kritički osvrt==
 
==Kritički osvrt==

Najnovija izmena na datum 25. februar 2020. u 23:34

Definicija pojma

Participativna demokratija podrazumeva oblik demokratije u kome se odluke u društvenoj i ekonomskoj sferi donose uz učešće svih onih kojih se posledice tih odluka tiču, odnosno uz uključivanje šire zajednice aktera i interesnih grupa (građani/ke, civilno društvo, privatni sektor, itd.). U okviru koncepta ekonomske demokratije, participacija u odlučivanju o proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji, predstavlja nužni mehanizam za zadovoljavanje svih ovih difuznih potreba.

U praksi, ona podrazumeva i informisanje i osnaživanje građana da učestvuju u donošenju odluka u javnom interesu, u cilju ostvarivanja načela demokratije, ali i reprezentativnosti odluka koje se donose, uključujući i ekonomske odluke. Za razliku od reprezentativne demokratije, u kojoj delegirani pojedinci nominalno predstavljaju potrebe i vrednosti građana, participativna demokratija podrazumeva razvijanje mehanizama koji omogućavaju direktnije političko uključivanje i izražavanje volje građana. Recimo, ukoliko se unutar sistema reprezentativne demokratije donosi plan ekonomskog razvoja jedne opštine, u taj plan predlažu stručna, a usvajaju politička tela (poput skupštine). Naspram toga, participativna demokratija bi podrazumevala da se proces predlaganja plana razvoja grada izrađuje upravo kroz blisku saradnju sa građanima, osluškujući i reflektujući, koliko je to moguće, njihove potrebe, a onda bi se i konačno usvajanje tog plana moglo ostvariti kroz model referenduma u kome bi građani, prethodno upoznati sa posledicama tog plana, glasali za ili protiv njegovog usvajanja.

U trenutku u kom se predstavnička demokratija nalazi u krizi, upravo zbog rastućeg jaza između interesa vladajućih struktura i potreba samih građana, sve je veći pritisak da se institucionalizuju mehanizmi i poveća participacija u upravljanju na lokalnom i nacionalnom nivou, van prava na izbor predstavnika, ali se i kroz različite lokalne prakse razvijaju ovakvi mehanizmi, za koje postoje i dokazi da doprinose koheziji zajednice/društva, ali i boljitku njegovih pojedinačnih članova i članica.[1]

Teorijska geneza

Teorija participativne demokratije oslanja se u velikoj meri na uvide koje nudi Žan Žak Ruso [Jean-Jacques Rousseau] u 18. veku, u okviru teorije o društvenom ugovoru. Osim što je učešće svakog građanina značajno za institucije političkog sistema, ono učvršćuje upravo vezu tih institucija i pojedinačnih građana. Ova tumačenja Rusoa, iako prethode uspostavljanju modernih demokratskih institucija, predstavljaju važan doprinos celokupnoj teoriji demokratije, a vraćaju im se i brojni savremeni teoretičari i teoretičarke koji su zastupali poziciju participacije.

Talas reaktuelizacije participativne demokratije 60-tih godina prošlog veka, kroz ono što se često naziva i participativnim obrtom [2], rezultat je snažne kritike liberalne, odnosno predstavničke demokratije, koja je i danas aktuelna. Pitanje reprezentacije je u centru ovih kritika. Savremene institucije vlasti, naime, najčešće ne reflektuju ni strukturu građana koje predstavljaju, a onda ni većinu njihovih (različitih) stvarnih potreba i interesa. Ako, recimo, u Švedskoj, samo 9% članova parlamenta predstavljaju radnici, koji istovremeno čine i 41% birača,[3] ili ako uzmemo u obzir procenat žena u vladajućim strukturama u društvima u kojima svakako minimum 50% građana čine žene, a da ne pominjemo i ostale (ne samo etničke) manjinske zajednice, čini se da je reprezentativnost u postojećim političkim sistemima veoma upitna. U tom smislu, zalaganje za direktnije i ravnopravnije učešće građana, što je pozicija participativne demokratije, može upravo pomoći da se diversifikovane potrebe građana pre svega čuju, a onda i integrišu u programe javnih politika.

Oslanjajući se na Rusoa, u svojoj knjizi "Participacija i demokratska teorija" (1970), Kerol Pejtmen [Carol Pateman] takođe ukazuje na to da participativna demokratija nije samo ona koja osigurava pravednije odlučivanje, već ima i ulogu socijalizacije ili čak obrazovnu funkciju. Naime, ona brani tezu da se osnovna ideja demokratije ne može ostvariti ostajanjem unutar granica modela predstavničke demokratije i periodičnog izbora predstavnika, već da je neophodno da postoji mogućnost neposrednog učešća građana u donošenju odluka, upravo zbog toga što participativna demokratija pozitivno utiče i na razvoj svakog člana i članice društva, osnažujući njihov osećaj za politički uticaj, te podstičući brigu za društvene probleme i doprinoseći oblikovanju aktivnih i svesnih članova i članica zajednice. Participativna teorija tako razvoj pojedinaca i pojedinki posmatra u vezi sa razvojem institutcija. [4] Nužno je stoga princip participacije primeniti ne samo u svakoj instituciji, već i u svakom drugom aspektu društvene reprodukcije.

Pitanje ekonomskih uslova je, u tom smislu, veoma važan faktor u promišljanju participativne demokratije, što je i sam Ruso tvrdio. Danas je to, čini se, još očiglednije. Iako navodno živimo u tzv. neoliberalnoj demokratiji i kapitalističkom modelu proizvodnje, brojne su tenzije između samih logika demokratije i tržišne ekonomije, te se vrlo često upravo demokratski principi suspenduju, prepuštajući prednost interesima tržišta i kapitala. Interakcija je na tržištu minimalna i podređena partikularnim potrebama ili preferencijama. Naime, potrošaču je omogućeno da zapravo izabere da li će kupiti ili ne određeni proizvod, a agregirani izbori potrošača predstavljaju informaciju koja određuje investicije ili promene u proizvodnji. Naspram toga, direktna demokratija omogućava diskusiju o (sukobljenim) potrebama i resursima, ali i svest o kolektivnom interesu u procesu odlučivanja. Dok tržište depolitizuje pitanje društvenog izbora, demokratija upravo čini odluke političkim kroz njihovo pozicioniranje u središte javne/zajedničke diskusije.[5] Tradicionalni liberalni odgovor na ovu tenziju bio bi nominalno razdvajanje dve sfere - tržište je adekvatan mehanizam za ekonomsku, dok je demokratija za poliitčku sferu. Međutim, ovo podvajanje sfera zapravo ne stoji, premda je strateški vrlo korisno. Na taj način se ekonomska sfera na izvestan način racionalizuje, onemogućavajući preispitivanje i otpor takvom ekonomskom sistemu. Sam Marks osporava neutralnost i nezavisnost liberalne države, tvrdeći da su politika, pravo, kultura, religija, upravo determinisani modelom proizvodnje koji je dominantan u društvu (ekonomska baza). U tom smislu, ukoliko je prioritet obezbeđivanje učešća građana i njihovo osnaživanje u kolektivnom procesu upravljanja, što participativna demokratija zastupa, onda je tržište veoma teško kompatibilno sa takvim modelom političke organizacije.

Međutim, u zalaganju za participativnu demokratiju, odnosno za razvoj i primenu mehanizama direktnijeg učešća građana u odlučivanju, važno je, kako Kerol Pejtmen navodi, da takve strukture demokratske participacije ostanu otvorene i promenljive, tako da ljudi mogu da eksperimentišu sa novim političkim oblicima i da iz njih uče.

Kratka istorija

Elementi participativne demokratije mogu se uočiti i različitim formama i oblastima društva tokom istorije, ali je, kako tvrdi i Pejtmen, najvažnija ona u oblasti proizvodnje, s obzirom na to koliko vremena svaki građanin ili građanka provodi na radnom mestu ali i koliko je sama demokratija povezana sa ekonomskim uslovima društvene reprodukcije.[6] U tom smislu, jedan od često navođenih paradigmatičnih primera participativne demokratije u savremenom svetu, odnosni se na praksu radničkog samoupravljanja u socijalističkoj Jugoslaviji, nakon Drugog svetskog rata. Izgradnja samoupravnog sistema podrazumevala je uspostavljanje modela radničkih saveta u preduzećima, obezbeđujući tako mehanizam za učešće radnika u donošenju odluka unutar proizvodnog ciklusa (ulaganja, proizvodnje, distribucije). Osim demokratizovanih procedura koje su osnaživale radnike da aktivno učestvuju u donošenju odluka, princip društvene svojine obezbeđivao je i ekonomske uslove koji su egalitarniji - veća sigurnost zaposlenja, smanjenje otuđenja. [7]

Tokom 80-tih je participacija uzela maha i u kapitalističkim zemljama, te je osim društvenih pokreta koji su je zagovarali još 60-tih, bila značajna tema i u programima lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija. Primeri participativnog budžetiranja su bili praksa koja se naviše proširila globalno od svog začetka u Brazilu. U pitanju su bili, naime, mehanizmi koji su omogućavali da se jedan deo javnog budžeta alocira prema odlukama donešenim kroz širi konsenzus odnosno kroz odlučivanje većeg broja građana. [8] Nadalje je, tokom godina, participativni obrt inicirao uspostavljanje veoma raznorodnih praksi koje su pokretale lokalne bottom-up incijative, ali i institucije. Osim participativnog budžetiranja, među najčešćim praksama svakako se nalaze i veća građana, participativno planiranje, participativne konsultacije, itd. [9]

Zahtev za participacijom, kao formom radikalizacije demokratskih elemenata u demokratiji, imao je za cilj da stvori mehanizme osnaživanja građana da aktivnije uzmu učešća u političkom životu, ali i da postojeće političke elite učine odgovornijim. Ideja participacije je takođe otvorila čitav diskurs “dobre uprave” (good governance) koji ukazuje na potrebu da se i lokalne i nacionalne vlade učine transparentnijim i reponsivnijim u odnosu na potrebe svojih građana. [10] Uz to, veoma često se poslednjih decenija (tačnije od 90-tih pa nadalje) koristi i blizak koncept deliberativne demokratije. Premda bliske u svojoj osnovnoj logici, za razliku od participativne demokratije, deliberativna demokratija insistira na diskusiji između društvenih aktera u kojoj oni iznose argumentovana mišljenja i zahteve. U praktičnom smislu, participativna demokratija se može manifestovati, na primer, putem referenduma, dok, zbog činjenice da referendum ne podrazumeva izloženost različitim argumentima, on ne predstavlja praksu deliberativne demokratije.[11]

Kritički osvrt

Termin participacija koristi se za imenovanje širokog spektra veoma različitih aktivnosti. Mnoge od njih su institucionalizovane i funkcionišu kompatibilno sa predstavničkom demokratijom. Međutim, brojni teoretičari smatraju da je u velikoj meri izneveren ili bar oslabljen prvobitni cilj radikalnog i emancipatorskog projekta participativne demokratije, karakterističan za obrt 60-tih godina, a koji je podrazumevao dublju transformaciju neravnovpravnog odnosa između državnog aparata i društva, kao i osnaživanje građana u svakoj sferi društvene reprodukcije (rada, političkih institucija, birokratije, škole ili univerziteta, porodice i dr.).[12] Iako nema sumnje da su do danas osmišljeni i primenjeni brojni primeri koji u svojim osnovnim principima odgovaraju konceptu participativne demokratije, nije uvek moguće prepoznati pomenuti radikalni aspekt originalnog projekta. Štaviše, mnoge participativne prakse u svojim posledicama nisu uspevale da prevaziđu zamku reprodukcije postojećih društvenih nejednakosti ili zamagljivanja granice između ipak različitih logika predstavničkog i participativnog modela demokratije.

Lokalna kontekstualizacija

Poteškoće savremene države Srbije da na probleme društva adekvatno odgovori, prvenstveno se ogledaju u sve većem jazu između građana i donosioca odluka. U Srbiji danas manje od trećine građana i građanki uzima direktno učešće u političkom životu ili veruje u efikasnost participacije, pokazuje istraživanje Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornosti.[13] Ovo predstavlja neretko upravo rezultat sistema predstavničke demokratije u kojoj se institucije sve više udaljavaju od stvarnih potreba i interesa građana, a istovremeno se stvara osećaj da građani ne mogu značajno da utiču na odluke koje se donose u tim istim institucijama, van standardnih oblika političke participacije poput izbora.

Iskustvo jugoslovenskog socijalističkog samoupravljanja upravo pokazuje da je moguće uspostaviti mehanizme za veće političko angažovanje građana, bilo na svojim radnim mestima ili u svojim zajednicama. Upravo to nasleđe može poslužiti i već jeste inspiracija savremenim participativnim praksama, koje se međutim zatvaraju u manje organizacione strukture i zajednice, poput samo-organizovanih kulturnih i društvenih centara ili društvenih pokreta.

Za strukturni preokret ka participaativnoj demokratiji, bilo bi potrebno u Srbiji pre svega drastično modifikovati regulatorni okvir kako bi omogućio različite mehanizme i institucije u funkciji participacije, ali i obezbedio ekonomske uslove koji bi takav preokret podržali.

Napomene i reference

  1. CIVICUS, Participatory Governance Toolkit
  2. Bherer, L., Dufour, P., & Montambeault, F. (2016) "The participatory democracy turn: an introduction", Journal of Civil Society, vol. 12(3): 225–230
  3. Malleson, Tom (2018) "Beyond Electoral Democracy", Jacobin
  4. Moon, J. Donald (1972) "Participation and Democracy: A Review Essay", Midwest Journal of Political Science, Vol. 16 (3):473-485, p.484
  5. Zimmer, Tyler (2013) "On Democracy and Socialism", Jacobin
  6. Pateman, Carol (1970) Participation and Democratic Theory. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  7. Mirčov, Velizar (2019) "Iskustvo i perspektive radničkog samoupravljanja – ka participativnoj demokratiji u Srbiji", Le Monde Diplomatique.
  8. Pateman, Carol (2012) "Participatory Democracy Revisited", Perspectives on Politics, vol. 10(1):7-19, p. 7
  9. Bherer, L., Dufour, P., & Montambeault, F. (2016) "The participatory democracy turn: an introduction", Journal of Civil Society, vol. 12(3): 225–230, p. 225
  10. Ibid.
  11. Ćurković, Vesela, Fiket, Irena i Mijačić, Dragiša (2014) “Primena participativnog modela demokratije na upravljanje javnim zemljistem: prednosti i izazovi”
  12. Pateman, Carol (1970) Participation and Democratic Theory. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  13. CRTA, "Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji 2018"

Dodatna literatura