Održivost životne sredine

Definicija pojma

Održivost životne sredine podrazumeva odgovornu interakciju sa okolinom kako bi se izbeglo iscrpljivanje ili propadanje prirodnih resursa i omogućio dugoročni kvalitet životne sredine. Politike održivosti životne sredine pomažu da se antropogeni uticaj na životnu sredinu odvija u okvirima u kojima se osigurava da su potrebe današnjeg stanovništva zadovoljene bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe i bez ugrožavanja mogućnosti drugih vrsta da zadovolje svoje potrebe.

Teorijska geneza

Kako predstavljaju osnov za društvenu reporodukciju, prirodna dobra su nezaobilazni predmet analize ekonomske i drugih društvenih teorija. Priroda ili životna sredina se u klasičnoj ekonomiji tematizuje kao resurs koji je moguće eksploatisati za ljudske potrebe. Smit [Smith] tako uopšte ne prepoznaje problem oskudnosti i iscrpljivost prirodnih resursa kao potencijalnu prepreku rastu, Maltus [Malthus] ovaj problem tretira u odnosu spram rasta populacije, a Rikardo [Ricardo] prema slabljenju kvaliteta zemlje i posledičnom smanjenju prinosa. Obojica, kao i Mil [Mill] prepoznaju tehnologiju kao način da se odlože ograničenja koje proizvodi oskudnost resursa.

U Marksovoj [Marx] analizi kapitalizma priroda (zemljište) se takođe razume kao resurs koji se ekploatiše uz pomoć nauke (tehnologije) na takav način da proizvodi upotrebnu vrednost (npr. hranu). Međutim, Marks uviđa da kapitalistički sistemi nisu održivi i da su upravo oštećenja životne sredine koje izazivaju usled prekomerna ekploatacije, jedan od razloga ove neodrživosti. Pored toga, Marks uviđa i oštećenja koja nastajuća tehnologija ekploatacije ima na ljude (radnike), kao što je npr. zagađenje vazduha.

Ekonomisti prve polovine 20. veka prepoznaju neobnovljivost određenih prirodnih resursa (ruda, minerala) i govore o “optimalnoj iscrpljivosti neobnovljivih resursa”, te se bave pitanjem “optimalne upotrebe” (ne očuvanja). Priroda se tretira kao izvor materijala kojim je potrebno upravljati na način drugačiji od tretmana trgovačkih dobara.

Za Polanjija [Polanyi] osnovni problem klasične ekonomije je to što prirodu (zemlju) kao i rad i novac, tretira kao “prave” dok one zapravo mogu biti samo “fiktivne” robe. Priroda se obnavlja nezavisno od tržišta ali i u najvećoj meri antropogenih uticaja uopšte. Prirodu je nemoguće (a i nepoželjno) u potpunosti komodifikovati (pretvoriti u robu) zato što bi to značilo njeno uništenje. Imajući to u vidu, savršeno samoregulišuće tržište ne može da postoji i intervencija države je neophodna kako bi se osigurao opstanak i društva i prirode.

Odavde polazi zalaganje za održivu društvenu organizaciju upravljanja prirodnim dobrima, odnosno tretiranje prirode kao zajedničkog dobra. Ovo podrazumeva postojanje prirodnih resursa koji su dostupni svim članovima/icama jedne zajednice ili društva, kao i postojanje mehanizama kojima su zajednice koje su na bilo koji način zavisne od određenog prirodnog dobra, uključene u upravljanje njime.

Kratka istorija

Prepoznavanje krhkosti prirodnog okruženja, shvatanje da mu je potrebna posebna pravna zaštita, kao i prevođenje te spoznaje u pravne strukture i razvoj tih struktura u veći korpus „zakona o životnoj sredini“ i snažniji uticaj zakona o životnoj sredini na zakone koji se tiču prirodnih resursa, javljaju se ‘60-ih godina kao posledica brojnih uticaja, kao što su svest o jedinstvenoj biosferi i posledicama industrijske proizvodnje na javno zdravlje i prirodu, kao i rastući politički pokreti za očuvanje životne sredine. Delovi prirode se počinju tretirati kao javno dobro i njima se počinje upravljati kao javnom svojinom, a eksploatacija prirode počinje da se reguliše nacionalnom i međunarodnim pravnim aktima. Krajem ‘70-ih i naročito tokom ‘80-ih nastaju i prve zelene partije koje do kraja veka postaju značajna politička snaga.

Međunarodno pravo u oblasti zaštite životne sredine, koje danas čine mnogobrojni multilateralni i u manjoj meri bilateralni sporazumi, ubrzano se razvija nakon Konferencije Ujedinjenih Nacija o čovekovoj sredini iz 1972. i u značajnoj meri pod pokroviteljstvom UN-a. Iste godine kada je održana Konferencija o čovekovoj sredini, Rimski klub izdaje izveštaj pod nazivom “Granice rasta”, kojim se po prvi put dovode u vezu ekonomski rast i rastući problemi u oblasti životne sredine, a u kontekstu povećanja svetske populacije, rapidne potrošnje resursa i razvoja industrije bazirane na neobnovljivim izvorima energije.

1983. u okviru UN kreirana je Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj. Ova komisija 1987. izdaje izveštaj kojim uvodi pojam održivog razvoja, definišući ga na način na koji se i danas najčešće upotrebljava: “razvoj kojim se zadovoljavaju potrebe sadašnje generacije bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.” Ovaj izveštaj postavio je temelje za neke od važnih dokumenata usvojenih na Konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju, održanoj 1992. u Rio de Žaneiru. Usvojeni dokumenti, Deklaracija o životnoj sredini i održivom razvoju, Agenda 21 (plan akcije za održivi razvoj) i Okvirna konvencija o klimatskim promenama popločale su dalji rad UN u oblasti održivog razvoja i prilagođavanja na klimatske promene.

Lokalna kontekstualizacija

Kako je proces evrointegracije jedan od određujućih političkih procesa u novijoj istoriji Srbije, tako je i slučaj sa politikom zaštite životne sredine koja se odnosi sa usklađivanje sa pravnim tekovinama EU - sadržana u Poglavlju 27 – Životna sredina – najvećem poglavlju u procesu pregovora o pristupanju, koje predstavlja jednu trećinu svih pravnih tekovina EU i obuhvata preko 250 regulativa.

Nacionalni program zaštite životne sredine za period 2010-2019, usvojen 2010. godine, a bitni strateški dokumenti u oblasti zaštite životne sredine su i Nаcionаlаnа strаtegijа održivog korišćenjа prirodnih resursа i dobаrа, Nаcionаlnа strаtegijа zа аproksimаciju u oblаsti životne sredine zа Republiku Srbiju, Strаtegijа uvođenjа čistije proizvodnje u Republici Srbiji.

Politike Srbije kada su u pitanju prirodna dobra, poslednjih godina sve više otvaraju prostora komercijalnoj ekspolataciji i privatizaciji ovih dobara. Jedan od ilustrativnih primera je izmena Zakona o vodama iz 2016, kojom se status voda menja iz “dobra od opšteg interesa” u “prirodna bogatstva” čime se otvara mogućnost davanja koncesije privatnim licima. Pored ovoga, u poslednje vreme u Srbiji svedočimo i drugim potezima koji idu u pravcu sve jače komodifikacije prirode: na primer u slučaju mini-hidroelektrana, kojima se potoci i rečice praktično uništavaju da bi se njihov tok iskoristio za proizvodnju električne energije u privatnom vlasništvu. MHE su okarakterisane kao obnovljivi izvori energije, iako se neretko ne poštuje biološki minimum niti zavisnost seoskog stanovništva od ovih reka. Kada se uzme u obzir i to da bi planiranih 800-850 MHE u Srbiji zadovoljilo tek 2-3 procenata potrebe za energijom, jasno je da se radi o trci za profitom pod parolom proizvodnje čiste energije.

Imajući ovo na umu, postoji opasnost da će se u procesu prilagođavanja politika politikama EU, deo rešavanja ekoloških problema prepustiti tržištu posredstvom javno-privatnih partnerstava. Jedan od primera je spalionica otpada u Vinči, gde se grad Beograd obavezao da će u narednih 30 godina za tretman otpada privatnom investitoru isplatiti najmanje milijardu i 150 miliona evra, uz pokrivanje infrastrukturnih troškova i pružanja povlastica investitoru kada je u pitanju plasman električne energije dobijene iz otpada. Praktično će građani isplatiti ovu sumu kroz drastično poskupljenje računa, dok će uz to snositi i posledice od povećanog zagađenja vazduha.

Komparativna perspektiva

Pomenuti događaji koji su se dešavali pod okriljem UN proteklih decenija, doprineli su tome da se o pitanju održivosti životne sredine govori na globalnom nivou i pozicionirali su diskusije o ovome na preseku razgovora o klimatskim promenama sa jedne i održivom razvoju, s druge strane. Ipak, kako i trenutne klimatske politike i koncept održivog razvoja, mogu biti višestruko kritikovani sa različitih strana neophodni su radikalniji politički narativi koji pitanje zaštite životne sredine stavljaju u globalni ekonomsko-politički kontekst, pa se tako formulišu zahtevi za ekološkom (environmental justice) i klimatskom pravdom (climate justice). Ove zahteve na političku agendu stavljaju zelene i leve partije kao i rastući klimatski pokret, insistirajući na tome da više nije dovoljno držati se nacionalnih zakonskih okvira kada je u pitanju očuvanje životne sredine ili, još manje, kada je u pitanju sprečavanje klimatskih promena, već da su potrebne globalne mere kojima se ovi problemi tretiraju zajedno sa njihovim socijalnim i ekonomskim implikacijama.

U svetlu svetske ekonomske krize i rastuće svesti o klimatskoj krizi, u prvoj deceniji 21. veka, javljaju se najpre u okvirima zelenih partija u Evropi, a potom i u SAD predlozi sveobuhvatnijih politika i sklopa mera za pravednu tranziciju na održive vidove energije i ekonomiju koja ne počiva na uglju i nafti, ali i za demokratizaciju ekonomskih sistema i snažnija javna ulaganja u zelenu infrastrukturu. Green New Deal je najučestaliji naziv za ove politike koje su u svojim raznim varijantama popularizovane naročito u poslednjih par godina, u okviru levog krila Demokratske partije u SAD, kao i mnogobrojnim političkim pokretima i levim i zelenim partijama u Evropi. Iako je Green New Deal donekle popularizovao neka od važnih pitanja reformi svetske ekonomije, radikalnije ideje donose aktivisti i teoretičari okupljeni oko koncepta odrasta, koji pokušava da sagleda mogućnosti za očuvanje prirode i napredak društva kroz potpunu promenu načina pomanja ekonomskog rasta.