Zemljoradničke zadruge

Definicija pojma

Zemljoradničke ili poljoprivredne zadruge su najpoznatiji i oblik zadrugarstva sa najdužom tradicijom kod nas. Zemljoradničke ili poljoprivredne zadruge mogu biti opšte i specijalizovane (ratarske, voćarske, povrtarske, vinogradarske, stočarske, pčelarske i dr.).

Zemljoradničke ili poljoprivredne zadruge proizvode, preuzimaju, otkupljuju, prerađuju i prodaju poljoprivredne, prehrambene i druge proizvode zadruge i zadrugara, snabdevaju zadrugare reprodukcionim materijalom, energentima, sredstvima za proizvodnju, delovima za poljoprivrednu mehanizaciju i drugom robom, vrše promet roba i usluga zadruge, zadrugara i za zadrugare, i pružaju usluge domaćinstvima poljoprivrednika u organizovanju i razvoju seoskog turizma i vrše sve ostale poslove od interesa za poslovanje zadruge.

Istorijska geneza

Od kada su nastale u drugoj polovini 19. veka zadruge služe kao mehanizam udruživanja malih i slabijih, da bi popravili svoje izglede u svetu slobodnog tržišta, gde dominira kapital. Osim udruživanja zarad zajedničke dobrobiti osnovni principi zadrugarstva promovišu vrednosti: dobrovoljnosti, demokratičnosti, solidarnosti, jednakog prava upravljanja, obrazovanja, brige o zajednici, a od skoro jedana od vrednosti je postala i ekološka održivost.

Kroz istoriju, pa sve do danas zadruge su viđene kao mehanizam organizovanja, da bi se smanjila eksploatacija radnika i seljaka. Prva zadruga na teritoriji današnje Srbije osnovana je u Bačkom Petrovcu 1846. godine, samo dve godine nakon osnivanja prve savremene zadruge u Ročdelu u Engleskoj. Te 1846. godine Štefan Homola evangelistički kapetan osnovao je zajedno sa Slovacima koji su živeli u Bačkom Petrovcu i okolini zemljoradničku kreditnu zadrugu. Rad ove zadruge zasnivao se na dobrovoljnosti i ravnopravnosti muškaraca i žena uz političku i religioznu neutralnost. Nakon ove zadruge ubrzano su nastajale nove zadruge na sličnim principima i uglavnom su to bile zemljoradničke zadruge. Zadruge su nastajale kao poslednja linija odbrane od zelenaša, koji su dodano pritiskali osiromašene seljake u periodu velike nejednakosti na prelasku u 20ti vek.

Nakon drugog svetskog rata i narodno oslobodilačke borbe, zadrugarstvo je u Jugoslaviji funkcionisalo na principima izgradnje socijalističke države. U ovom periodu zadrugarstvo je funkcionisalo na gotovo potpuno netržišnim principima, a ubrzo nakon završetaka rata u gotovo svakom selu se otvara zadruga. Zemljoradničke zadruge i kooperacija postaju pratilac razvoja poljoprivredne proizvodnje. U ovom periodu značajno je unapređena zadružna štampa i informisanje, pa na nedeljnom nivou izlazi list Zadruga, uz još nekoliko nedeljnih i mesečnih novina koje su pratile zadrugarstvo i poljoprivrednu proizvodnju. Ovaj period bio je i izuzetno plodotvoran i sa naučnog aspekta, za zadrugarstvo je u ovom periodu jako važan uticaj instituta za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu.

Nakon raspada SFRJ i prelaska iz socijalizma u kapitalizam nastupio je težak period za zadrugarstvo na ovom području. Tokom devedesetih i dvehiljaditih godina, puno zadruga je ugašeno pod izgovorom neprofitabilnosti. Zadrugarstvo je okarakterisano kao prevaziđen koncept koji je zaostavština socijalizma kojeg se treba što pre rešiti. U ovom periodu dolazi i do privatizacije i podaje velikih površina obradive zemlje, usled naglog osiromašenja naročito seoskog stanovništva, koje više nije imalo mehanizme za ravnopravno učešće na tržištu.. Nakon godina zanemarivanja i uništavanja, u poslednjih par godina sa najviših nivoa vlasti ponovo je moguće čuti lepe reči o zdrugama. Čak su i određena sredstva za pomoć zadrugama. Sav taj novac namenjen je razvoju zemljoradničkih zadruga.,

Kritički osvrt

Osim svojih svetlih trenutaka, zadruge su prošle i koz mučnu istoriju. Izvrnuti koncept zadrugarstva i zadruga kooptiran je od različitih diktatorskih režima (od Španije pod Frankom, do komunističke Čehoslovačke). Zadružni model je bio često i kritikovan od strane neoliberalnih teoretičara i gušen u mnogim zemljama globalnog Juga. Često se dešavalo da zadruge pod pritiskom tržišta od solidarne organizacije preraste u svojevrsnu kompaniju isključivo profitno orjentisanu.

Prema zvaničnim podacima Zadružnog Saveza Republike Srbije, veliki broj zadruga, koje su formalno registrovane kao pravna lica, u suštini ne obavljaju privrednu delatnost. Kao razlozi za neaktivnost zadruga najčešće se navode finansijski i/ili problemi vezani za upravljanje i rukovođenje

Otvorenost zadruga za prijem novih članova, naročito kada se radi o novoosnovanim poljoprivrednim zadrugama, princip je koji se ne poštuje u praksi. Veliki broj zadruga koje su osnovane u poslednjih nekoliko godina, a koje su formirane udruživanjem članova nekoliko porodica, nisu zainteresovane za prijem novih članova. Sa druge strane, postoje zadruge koje nisu zainteresovanje za prijem novih članova zbog želje da sa postojećim članstvom održe prava upravljanja i rukovođenja. Takođe, zadržavanje prava na upravljanje imovinom od strane određenog broja ljudi, kao i diferenciranje potencijalnih članova po ekonomskoj snazi, mogu biti razlozi za nepoštovanje ovog principa, definisanog od strane Međunarodnog zadružnog saveza.

Sagledavanjem postojećih uslova u Republici Srbiji, dolazi se do zaključka da se ključni problem poljoprivrednog zadrugarstva ogleda u nepostojanju zadruga koje funkcionišu po opšteprihvaćenim zadružnim principima. Ukoliko se posmatra način rada i upravljanja u zadrugama kod nas, mogu se uočiti dva karakteristična tipa zadruge. Jedan tip su tzv. „državne zadruge“ kojima upravljaju zaposleni, dok poljoprivrednici, kao članovi zadruge, nemaju takva prava. Drugi tip danas mnogo češći su tzv. „privatne zadruge“, koje, u stvari, posluju kao privatna preduzeća, bez poštovanja zadružnih načela. Podjednako bitno, a takođe nerešeno pitanje odnosi se na vlasništvo nad imovinom zadruga, koje ograničava njihov razvoj i u velikom broju slučajeva onemogućuje funkcionisanje.

Lokalna kontekstualizacija

Čak je i država prepoznala potencijale zadrugarstva pa je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić najavio značajniju podršku za razvoj zadrugarstva u 2021. godine. Prema rečima ministra za zadrugarstvo je namenjeno 500 miliona dinara i da ranije osnovane zadruge mogu da računaju na pomoć do 15 miliona, a nove na iznos do 7,5 miliona dinara.

Uprkos prodaji i privatizaciji obradivih površina koja se dešava već godinama u Srbiji i dalje dominiraju sitni posedi. Upravo vlasnici malih poseda najzainteresovaniji su za ulazak u zemljoradničke zadruge, kako bi zaštitili svoje interese. Pogodnost za razvoj zadrugarstva predstavlja i infrastruktura nasleđena iz perioda kada su zadruge igrale važnu ulogu u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i znanje iz tog perioda. Samo udruživanjem u zadruge mali proizvođači mogu da uvećaju proizvodnju i da dođu u zajedničko vlasništvo nekih skupih uređaja, prostorija i mehanizacije. Zadružnim hladnjačama za čuvanje voća i povrća, bi se barem malo ublažile fluktacije tržišta i zavisnost od otkupne cene proizvoda.

Zadruga “Zelena zvezda” iz sela Vinarce, blizu Leskovca primer je jedne uspešne zemljoradničke zadruge. Ova zadruga osnovana od strane deset zadrugara koji su 2010. godine odlučili da udruže znanje i kapital, a da podele rizik. Svake godine zadruga je povećavala proizvodnju i broj kooperanata sa kojima sarađuje. I zadrugarima i kooperantima ovo je olakšalo plasman povrtarskih proizvoda jer više ne moraju da zavise od nakupaca, niti da sede po celi dan na tezgi, već celokupnu proizvodnju zajednički plasiraju. Ovakav plasman proizvoda omogućava lakše planiranje i sigurniji prihod. Zadruga je u poslednjih par godina nabavila i opremu kako bi poboljšala i olakšala plasman svojih proizvoda. Najvažnije, ovakav vid organizovanja inspirisao i druge male proizvođače u okolnim selima da se i oni zadružno organizuju.