Univerzalne osnovne usluge

Definicija pojma

Univerzalne osnovne usluge (eng. universal basic services, skr. UBS) podrazumevaju proširenje opsega javno finansiranih usluga koji će osigurati pristup svakom građaninu (ili rezidentu) adekvatan stepen sigurnosti, mogućnosti i participacije. Termin univerzalne podrazumeva da su usluge dostupne svima, bez obzira na njihove prihode ili status, dok termin osnovne treba razumevamo kao esencijalne i dovoljne da omoguće ljudima da namire svoje bazične potrebe, te bi bilo pogrešno razumeti ga kao minimum, u smislu omogućavanja isključivo pukog preživljavanja. Na kraju, termin usluge podrazumeva kolektivno generisane aktivnosti koje služe javnom interesu. Termin „univerzalne osnovne usluge“ izabran je kako bi označio politiku koja predstavlja alternativu daleko poznatijem univerzalnom osnovnom dohotku (wiki link).

Teorijska geneza

Univerzalne osnovne usluge su recentna ideja koja je privukla veliku pažnju javnosti zbog potencijala da redefiniše državu blagostanja i uspešno odgovori na izazove 21. veka. Ideja univerzalnih osnovnih usluga razvijena je 2017. godine u okviru britanskog Instituta za globalni napredak (eng. Institute for Global Prosperity). Međutim, jedna od njenih najvećih snaga je što se oslanja na već razvijene javno finansirane usluge (wiki link.

Univerzalne osnovne usluge doprinose smanjenju socijalnih nejednakosti, solidarnosti, većoj efikasnosti u pružanju samih usluga, kao i održivosti (Gough 2019). Na primer, u zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, trošak za javne usluge proseku predstavlja 75% dohotka 20% najsiromašnijih, i samo 14% dohotka 20% najbogatijih, tako da je besplatan pristup ovim usluga od velike koristi onima koji imaju niska primanja. Takođe, kolektivno pružanje usluga je mnogo održivije. Na primer, individualizirano zdravstvo SAD proizvodi tri puta više CO2 po glavi stanovnika nego javna zdravstvena zaštita u državama Evrope (Sevciuc 2021). Međutim, radikalni potencijal ove politike se najviše odražava u oblasti rada. Na univerzalne osnovne usluge se može gledati kao na spoj dve velike leve ideje koje se neretko prikazuju kao međusobno suprotstavljene i nepomirljive – ideje o univerzalnom osnovnom dohotku i ideje o garantovanom zaposlenju. (Beggs 2016, Paul et al. 2017)

Obe ove javne politike imaju isti cilj, a to je promena odnosa snaga između rada i kapitala u korist rada kroz smanjenje broja osoba koje su spremne da prodaju svoju radnu snagu, ali to postižu na različite načine. Kroz garantovano zaposlenje se problem nezaposlenosti rešava neposredno, sklanjajući ljude sa tržišta rada tako što se zapošljavaju, odnosno menjaju svoj radni status iz nezaposlenih u zaposlene. Sa druge strane, univerzalnim osnovnim dohotkom se prepoznaje da nezaposlenost sama po sebi nije problem, nego efekti koje ona proizvodi, a to je spremnost da se proda svoja radna snaga pod bilo kakvim uslovima. Prema tome, položaj nezaposlenih primalaca univerzalnog osnovnog dohotka se menja tako što se neutrališe navedeni efekat nezaposlenosti što takođe rezultira njihovim sklanjanjem sa tržišta rada. Dakle, i jednom i drugom politikom se garantuje egzistencija i uklanja ranjivost koja trenutno karakteriše rad(nike), a samim tim ujednačava moć rada i kapitala.

Kombinujući elemente ove dve ideje univerzalnim osnovnim uslugama se dvojako poboljšava položaj radnika. Prvo, baš kao i univerzalni osnovni dohodak one pružaju garanciju da će bazične potrebe svih ljudi biti zadovoljene bez obzira na njihov radni status. Drugo, s obzirom da osnovne potrebe mnogih ljudi nisu i dalje zadovoljene, pogotovo u zemljama u razvoju, uključujući i Srbiju, a da sektor usluga u odnosu na industriju generalno karakterišu radno intenzivni poslovi sa niskim ekološkim otiskom, univerzalne osnovne usluge ne bi samo podrazumevale migraciju radnika iz privatnog i civilnog sektora u javni sektor, nego i nova zapošljavanja na održivim radnim mestima. Time se na održiv način neposredno smanjuje nezaposlenost i još više ojačava pozicija radnika u odnosu na kapital. Povrh svega, za razliku od novčanog transfera koji je razmenljiv, a koji univerzalni osnovnih dohodak podrazumeva, javne usluge nisu razmenljive, pa su samim tim više podrivaju tržišnu logiku.

Politika univerzalnih osnovnih usluga ne samo da bi imala odbrambenu ulogu, tako što bi obrnula proces eksternalizacije javnih usluga i devastacije javnog sektora vraćajući autsorsovane i privatizovane usluge pod javno okrilje, nego bi i proširila opseg javnih usluga i time bi po prvi put dobra, poput stanovanja, koja su od sloma socijalizma dominantno tretirana kao roba, ponovo počela da se distribuiraju na osnovu potreba. Pored toga, sklanjanjem sistema za pružanje usluga u vezi sa ishranom, transportom i informacijama sa tržišta bi se napravio korak dalje čak i u odnosu na period samoupravnog socijalizma s obzirom da su navedene usluge čak i u tom periodu bile komodifikovane.

Lokalna kontekstualizacija

Od 1980-ih javni sektor globalno, i u Srbiji u periodu tranzicije iz socijalističke u kapitalističku privredu, je devastiran na tri nivoa. Prvo, ohrabrivano je nedržavno profitno i neprofitno pružanje osnovnih usluga. Drugo, nedržavni izvori finansiranja su porasli, a odluke o tome koje usluge, u kojoj meri i na koji način se pružaju su prepuštene posredničkim organizacijama ili samim korisnicima usluga. Na kraju, veliki delovi javnog sektora poput telekomunikacija, javnog prevoza, vodosnabdevanja i snabdevanja energijom su privatizovani ili autsorsovani (Gough 2019). Sve ovo je dovelo i do toga da su delovi javnog sektora zbog kontinuiranog višedecenijskog autsorsinga određenih javnih usluga izgubili instituacionalno znanje neophodno za njihovo pružanje, pa je samim tim i internalizacija ovih usluga otežana (Bontam et al. 2021).

Da bi se politika univerzalnih osnovnih usluga sprovela neophodno je unaprediti kvalitet i obuhvat postojećih javnih usluga poput javne zdravstvene zaštite i obrazovanja i proširiti javne usluge i na sfere u kojima trenutno nisu dostupne svima, a barem na prevoz, ishranu, stanovanje i informacije (Gough 2019, Coote et al. 2019). U domaćem kontekstu to bi značilo olakšan pristup tercijarnoj javnoj zdravstvenoj zaštiti i tako osigurati da je ona i de facto, a ne samo de jure dostupna pacijentima, odnosno da pacijenti uz ulaganje razumnog napora mogu da joj pristupe. Zatim, neophodno je proširiti obuhvat lekova koji će pacijenti moći da dobiju na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, i ponovo uspostaviti javno finansiranje stomatološke zdravstvene zaštite za sve kategorije osiguranika. U pogledu obrazovanja, ne samo udžbenici, nego i druga sredstva koja su neophodna za obrazovni proces treba da budu obezbeđena učenicima svih razreda osnovne i srednje škole. Kada se radi o visokom obrazovanju, pored ukidanja samofinansiranja i proširenja budžetskih mesta na fakultetima, neophodno je proširiti kapacitete studentskih domova i menzi. Finansiranjem javnog prevoza u potpunosti neposredno iz budžeta grada za sve kategorije putnika ne samo da bi se ova javna usluga učinila dostupna svima, nego bi i mogle da se naprave i uštede čineći sistem za naplatu karata izlišnim. Studentske menze predstavljaju odličnu polaznu tačku od koje se može otpočeti povećanje obuhvata ishrane kao javne usluge. Neophodno je mrežu menzi proširiti i učiniti ih dostupnim svima, a ne samo studentima. Kako bi ova usluga bila besplatna, a ne samo jeftina, potrebno je da troškovi pružanja u potpunosti budu pokriveni iz državnog budžeta.

Proširivanje javnih usluga na nove oblasti daje moćne alate državi da odgovori na ekološku krizu kroz brze i sveobuhvatne promene u ponašanju. Kada su usluge javne onda su i odluke o tome na koji način se one pružaju predmet javne deliberacije i šansa za demokratski zaokret ka odrastu (wiki link). Prekomerna upotreba mesa u ljudskoj ishrani dovodi do krčenja šuma koje su neophodne za apsorpciju ugljen-dioksida, a transport namirnica sa udaljenih destinacija uvećava njegovu emisiju. Javna ishrana bi mogla da bude bazirana na lokalno proizvedenoj veganskoj hrani smanjujući tako troškove u vezi sa pronalaženjem takve hrane, kao i istraživanjem njene ispravnosti i kvaliteta, koji mnoge ljude destimulišu da se preorijentišu na lokalni i veganski tip ishrane.

Komparativna analiza

Laburistička partija Velike Britanije je 2019. godine je proglasila univerzalne osnovne usluge jednim od tri stuba svog ekonomskog programa zalažući se za masovnu ekspanziju javnog stanovanja, besplatan autobuski prevoz, osiguravanje obroka za sve koji su u riziku od prehrambene nesigurnosti, kao i osnovni pristup telefonu i internetu (McDonnell 2019). Ukupan trošak ove politike je procenjen na 2,3% britanskog BDP-a i bila bi u potpunosti finansirana smanjenjem neoporezovanog iznosa godišnjeg prihoda sa 12 500 na 4 300 funti, a uštedela bi onima sa najnižim prihodima126 funti nedeljno. Konkretnije, ovom politikom bi se finansirala izgradnja 1,5 miliona novih stambenih jedinica, trećina obroka za 2,2 miliona domaćinstava, besplatan lokalni prevoz, telefon, internet i BBC pretplatu za sve (Institute for Global Prosperity 2017).

Pored toga, Laburistička partija je prihvatila kao svoju zvaničnu politiku javno finansiranu brigu o starima i deci. Procene su da bi univerzalna javno finansirana briga iznosila još 1,8% britanskog BDP-a i skoro još toliko bi iznosila i briga o starima ukoliko bi se vratila na nivo koji je prethodio merama štednje.

Kritički osvrt

Ekonomista i zagovornik univerzalnog osnovnog dohotka Gaj Stending (Guy Standing) je kritikovao univerzalne osnovne usluge ističući da su politike koje zagovornici univerzalnih osnovnih usluga predlažu daleko od univerzalnih. Stending skreće pažnju da i zagovornici osnovnih usluga, kao i zagovornici osnovnog dohotka treba pažljivije da koriste termin univerzalni/e jer ove politike po pravilu isključuju emigraciju (državljani koji nisu i rezidenti država čije državljanstvo imaju) i nedokumentovane migrante.

Takođe, čak iako se navedeno zanemari neke od mera koje zagovornici osnovnih usluga predlažu, poput onih iz sfere stanovanja i prehrane, očigledno zahtevaju proveru socijalnog statusa korisnika i samim tim se kose sa načelom univerzalnosti. S obzirom da predložene mere zahtevaju proveru socijalnog statusa korisnika, podložne su moralnom hazardu, odnosno situaciji u kojoj korisnici mere imaju podsticaj da ostanu u socijalnom položaju koji im omogućava da koriste datu meru.

Zatim, druge mere za koje nije predviđena provera socijalnog statusa korisnika, poput besplatne vožnje autobusom, nisu od iste koristi svima. Naime, Stending ističe da od besplatnog prevoza autobusom neće imati koristi korisnici železnica i metroa, kao i da će od besplatnog autobuskog saobraćaja imati više koristi urbani od ruralnih putnika zbog načina funkcionisanja tog tipa prevoza i manje pokrivenosti određenih područja autobuskim prevozom. U vezi sa brigom o starima Stending navodi da tri četvrtine korisnika nemačke šeme socijalne brige, na koju se ugledaju zagovornici univerzalnih osnovnih usluga, preferira isplate u novcu u odnosu na one u naturi, čak i kada su manje vrednosti zato što im to omogućava da se o njima u sopstvenom domu brinu članovi porodice ili drugi neformalni staratelji (Standing 2019).