Prikaz izvora stranice Javna/zajednička infrastruktura

== Definicija pojma ==
'''Javna/zajednička infrastruktura''' se odnosi na složene i međusobno povezane fizičke, socijalne,
ekološke, ekonomske i tehnološke sisteme ključne za reprodukciju društva i odvijanje društvenih aktivnosti, a koji se nalaze u kolektivnom vlasništvu i pod javnom/zajedničkom kontrolom. Termin infrastruktura se može koristiti da označi instalacije koje čine osnovu za bilo kakve operacije ili sisteme. Javnu infrastrukturu karakteriše kolektivno vlasništvo i javno finansiranje, dok zajednička podrazumeva različite modele grupnog finansiranja. Za razliku od javne infrastrukture koja bi trebalo da obuhvata celo društvo, zajednička infrastruktura obično podrazumeva infrastrukturne sisteme manjih zajednica, kao što su na primer zajednički objekti ili društvene institucije poput zadružnih penzionih fondova ili banki, humanitarnih društva itd. Ovi sistemi se koriste za zadovoljavanje širokog spektra društvenih i individualnih potreba, posebno onih koje je nemoguće zadovoljiti putem tržišta. Potrebe koje se ovim putem zadovoljavaju mogu biti kako ekonomske potrebe privrednih subjekata, fiziološke potrebe individua, ali i političke i kulturne potrebe jednog društva.

Infrastruktura može biti fizička, digitalna, ali se može odnositi i na institucionalizovane društvene odnose. 

Fizičku infrastrukturu čine fizičke tvorevine koje omogućavaju ljudske aktivnosti. Neki od primera predstavljaju putevi, pruge, mostovi, tuneli, vodovodne i kanalizacione mreže, električni i telekomunikacioni sistemi itd. 

Društvena infrastruktura podrazumeva sisteme za pružanje usluga koji su ključni za održavanje društvenih, ekonomskih, zdravstvenih i kulturnih standarda jednog društva – u ovo spadaju zdravstvene i kulturne institucije, obrazovni programi, javne površine, službe javne zaštite, državna administracija itd.

Finansijska infrastruktura je od posebnog značaja za društva zasnovana na tržišnoj proizvodnji dobara i usluga. Ona predstavlja jezgro finansijskog sistema i preduslov njegovog funkcionisanja. Sastoji se iz institucija, informacija, tehnologije, pravila i standarda koji omogućavaju finansijsko posredovanje vezano za proizvodnju robe i preraspodelu dobiti. Čine je banke i druge finansijske institucije, monetarni sistemi, finansijska tržišta, (državni) regulacioni organi i zakoni itd, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou.<ref>The World Bank and International Finance Corporation (2009) [http://siteresources.worldbank.org/FINANCIALSECTOR/Resources/282044-1252596846652/FinancialInfrastructureReport.pdf “Financial Infrastructure. Building Access Through Transparent and Stable Financial Systems”]. </ref>

[[Decentralizovane i javne/zajedničke digitalne infrastrukture | Digitalna infrastruktura]] pored interneta kao svetskog sistema umreženih računarskih mreža obuhvata i softver (protokoli, aplikacije, informacioni sistemi) i hardver (serveri, data centri, senzori) koji se na njega oslanjanju kao i telekomunikacijsku mrežu koja ga omogućava.

== Teorijska geneza ==
Termin infrastruktura može imati jako široko značenje. Koristi se da označi sve one instalacije koje čine osnovu za bilo kakve operacije ili sisteme. Usled toga postoji dosta sporenja i borbe oko definisanja ovog pojma. Pre svega se ovo odnosi na definisanje javne infrastrukture – šta (treba da) obuhvata, koja je njena funkcija i kako se finansira. Šta će sve podpadati u neophodne društvene infrastrukture u javnom/zajedničkom vlasništvu zavisi od političkog opredeljenja društva. Ukoliko prioritet predstavlja proizvodnja za tržišne potrebe, osnovni cilj javnih ulaganja u infrastrukturu će biti i da obezbede one sisteme koje privatni kapital ne može sam. I ukoliko ne postoje društveni pritisci, javna sredstva neće biti ulagana u zadovoljenje onih potreba koje se ne mogu podmiriti na tržištu.

Logika tržišnog mehanizma ne omogućava zadovoljenje svih potreba jednog društva – kako individualnih potreba njegovih članova, tako i zajedničkih potreba čije zadovoljenje je neophodno kako bi se zajednica reprodukovala u biološkom, ekonomskom, kulturnom i političkom smislu.

Potrebe koje je moguće zadovoljiti čisto tržišnim putem jesu one koje garantuju da će se investicije u određenu delatnost isplatiti, tj. da će biti ostvaren profit. Ovo podrazumeva da individue ili drušvo (kroz svoje institucije kao što je država) raspolažu dovoljnom kupovnom moći kako bi na tržištu pronašli adekvatna dobra i usluge kojima mogu zadovoljiti svoje potrebe. Privatni kapital tako zanima proizvodnja razmenske vrednosti, tj. mogućnosti da kreirani proizvod bude prodat na tržištu uz odgovarajuću stopu profita. 

Problem leži u tome što ulaganje u veliki deo infrastrukture koja je neophodna za funkcionisanje društva ne predstavlja isplativo područje za investiranje iz pozicije stvaranja profita. Vrednost koja se stvara investiranjem u ova područja nije razmenska, već se ona može označiti kao javna vrednost – upotrebna vrednost namenjena širem društvu ili zajednici. Njena proizvodnja se, tako, oslanja na političku odluku društva da kroz javno finansiranje obezbedi dobra i usluge za široke krugove stanovništva. Ukoliko iz političkih ili nekih drugih razloga nije moguće obezbediti ovakvu infrastrukturu nije moguće finansirati iz javnih sredstava, manje zajednice pribegavaju proizvodnji sopstvenih infrastrukturnih sistema koji ima omogućavaju reprodukciju.

Mnogi od infrastrukturnih sistema u javnom vlasništvu se nalaze u poziciji prirodnog monopola. Njih karakteriše to da imaju visoke fiksne troškove, što onemogućava izgradnju paralelnih sistema. Tako na primer, nije isplativo praviti više paralelnih puteva ili pruga, vodovodnih ili kanalizacionih mreža, koje bi bile u vlasništvu privatnog kapitala. Visoki troškovi investiranja onemogućavaju stvaranje konkurencije u ovim granama. Stoga, kada se upravljanje prirodnim monopolima prepušta privatnom kapitalu postoji tendencija uvođenja monopolske cene, koja ne odražava pravu vrednost, već eksploatiše monopolski položaj na tržištu. Usled toga, većina prirodnih monopola se nalazi u javnom vlasništvu ili se uvodi kontrola cena u ovim sektorima. U suprotnom, preti opasnost da se velikom broju korisnika onemogući pristup dobrima neophodnim za njihovu egzistenciju.
 
Bilo da se radi o krupnim infrastrukturnim projektima, kao što su putevi, pruge, elektrodistributivni sistemi i sistemi za vodosnabdevanje, telekomunikacione i informacione tehnologije, sistemi za univerzalnu zdravstvenu zaštitu, opšte obrazovanje i sl, ali i javne površine, komunalno zemljište i usluge gotovo uvek se kreiraju putem kolektivnog ulaganja, bilo iz sredstava lokalnih zajednica ili kroz državne budžete. Čak i kada se nalaze u privatnom vlasništvu, proizvedeni su resursima i znanjem koje je kolektivno stvarano.



== Kratka istorija ==
 
Određeni oblici javne/zajedničke infrastrukture postoje još od prvih razvijenijih oblika ljudskih zajednica. Rane primere predstavljaju zaštitni zidovi oko naseljenih mesta, pristaništa, mostovi, akvadukti i putevi. Svrha, namena i raspon je tokom istorije varirala i pratila je potrebe tadašnjih društava i ekonomskih sistema.

Prvi veliki infrastrukturni projekti su sprovođeni još u antičko vreme, u Mesopotamiji 4000 godina pre nove ere. Sa razvojem velikih carstava i robovlasničkog sistema razvijali su se pre svega putevi, kanali i sistemi za navodnjavanje. Putevi i kanali su omogućavali bržu trgovinu, transport vojske, naplatu poreza i kontrolu teritorije, dok su sistemi za navodnjavanje omogućavali prehranu rastućeg stanovništva. U Evropi su najznačajniji infrastrukturni projekti sprovođeni za vreme Rimskog carstva, kada je između ostalog izgrađeno oko 400.000 kilometara puteva.

Nakon pada Rima usledilo je i propadanje velikog dela infrustrukture izgrađene za vreme njegovog trajanja. Feudalini sistem koji je zavladao Evropom imao je u potpunosti drugačije potrebe. Zasnovan na feudima i poljoprivrednoj proizvodnji manjeg obima ovaj sistem društvene reprodukcije nije zahtevao razvijenije mreže puteva. Jedini značajniji primeri infrastrukture koja je tada građena bila su utvđenja i pristaništa, a pre svega je bila vezana za slobodne gradove koji su mnogo više zavisili od trgovine.
 
Razvojem kapitalističke proizvodnje porasla je i potreba za velikim infrastrukturnim ulaganjima. Kako bi se ubrzao obrt kapitala, transport robe, sirovina i radne snage predstavlja ključni element procesa proizvodnje u kapitalizmu. U 18. veku u Francuskoj je razvijen centralizovani sistem puteva, a do 1830-ih u Britaniji je izgrađena najznačajnija mreža drumske infrastrukture. 
 
Industrijska revoulucija dala je dodatni podstrek za infrastrukturna ulaganja. Glavno sredstvo transporta postala je železnica koja je u tom periodu omogućila brži i sigurniji transport većih količina robe i broja ljudi. Godine 1830. otvorena je prva međugradska železnička linija između dva velika industrijska centra – Liverpula i Mančestera, a tokom sledećeg veka ovaj vid transporta bio je ključan za ekonomski razvoj.
 
Početkom 20. veka viđena su značajna ulaganja u izgradnju sistema za elektrodistribuciju, vodovodnih i kanalizacionih mreža, kao i sistema za telekomunikaciju.
 
Razvoj vellikih naselja, najčešće vezan za porast fabričkih postrojenja, zahtevao je i sofisticiranije sisteme vodosnabdevanja i odvođenja otpadnih voda. Ovo je dalo podstreka razvoju gradskih vodovoda i kanalizacionih mreža, što je bilo ključno kako bi se osigurali higijenski uslovi za narastajuće gradsko stanovništvo.
 
Pored transportne infrastrukture, za održavanje i rast kapitalističke proizvodnje bila je presudna i komunikaciona infrastruktura. Sredinom 19. veka otpočela je ekspanzija primene električnog telegrafa koji je značajno ubrzao proces kominikacije na daljinu. Sledeći veliki skok viđen je širokom upotrebom telefona koji je omogućio prenos govornih poruka. Tokom 20. veka razvijena je infrastruktura masovnih sredstava informisanja u vidu radija i televizije. Razvoj [[Decentralizovane i javne/zajedničke digitalne infrastrukture | interneta]] označio je novu revoluciju u proizvodnji i komunikaciji i bio je zasnovan na velikim ulaganjima u fizičku infrastrukturu.
 
U prvom periodu infrastrukturna ulaganja su pored javnih izvođena i putem značajnih privatnih investicija. Međutim, ova druga su se uvek fokusirala na delatnosti koje su u datom trenutku mogle da donesu profit. Tako je, na primer, sa usponom želežničkog saobraćaja, značajno opalo interesovanje privatnog kapitala za ulaganje u drumsku transportnu infrastrukturu. I pored porasta upotrebe motornih vozila početkom 20. veka, privatni kapital najčešće nije pronalazio za shodno ulaganje u održavanje i razvoj sistema puteva. Oni su finansirani gotovo isključivo iz javnih budžeta. Slična je stvar bila i u vezi sa vodovodima i kanalizacionim mrežama. Malo je primera kada su ovi sistemi izgrađivani privatnim investicijama, iako bez njih razvoj modernih društava i kapitalističkog sistema nije bio moguć.
 
Najveća ulaganja u javnu infrastrukturu u kapitalističkim zemljama vršena su u periodu nakon Velike recesije 1930-ih godina i posebno nakon Drugog svetskog rata. Tada je dominantna bila kejnzijanska ekonomska doktrina, oličena u politici Nju Dila (1933-1938.) koja je omogućila oporavak američke ekonomije. Ovaj pristup se zasnivao na pretpostavci da puna zaposlenost predstavlja pokretač ekonomskog razvoja. Javne investicije u infrastrukturne projekte korišćene su za povećanje agregatne potražnje u privredi. Uspeh američkog modela uspostavio je ovaj pristup kao dominantan nakon Drugog svetskog rata širom takozvanog razvijenog sveta. Međutim, zapadanje svetske ekonomije u krizu 1970-ih godine, predstavljalo je kraj dominacije kejnzijanizma, i početak uspona neoliberalnog ekonomskog modela. Tokom sledećih decenija, i sve do danas, politike zasnovane na ovom pristupu dovele su do smanjenja javnih izdataka i privatizacije postojeće javne infrastrukture.
 
Značaj javne/zajedničke infrastrukture postaje značajan pogotovo danas u svetlu klimatskih promena. Istorijski nesrazmerno veliki uticaj čoveka na planetu i prirodne resurse, kao posledica kapitalističkog načina proizvodnje, zahteva kolektivni odgovor u cilju sprečavanja potencijalne ekološke katastrofe. Osnovu za to čine infrastrukturni sistemi u javnom i zajedničkom vlasništvu. Tako, na primer, dalje ulaganje i razvoj javnog prevoza čine dobru alternativu privatnim vidovima transporta i može doprineti smanjenju emisije izduvnih gasova. Sistemi javnog finansiranja se mogu koristiti za podržavanje i pokretanje aktivnosti koje imaju za cilj organizovanje održivih vidova proizvodnje i umanjenje posledica nastalih primenom prljavih tehnologija. Ulaganje u održive izvore energije i njenu distribuciju je nemoguće prepustiti inicijativi privatnog kapitala jer je neosnovano očekivati da bi se na taj način zadovoljile potrebe širokih krugova stanovništva za jeftinom i dostupnom energijom.

== Kritički osvrt ==
 
Kao što je već naglašeno, javna infrastruktura predstavlja osnovu za obavljanje ljudskih aktivnosti usmerenih na zadovoljavanje širokog spektra društvenih i individualnih potreba, posebno onih koje je nemoguće zadovoljiti putem tržišta. Međutim, javno vlasništvo nije niti prirodna niti zagarantovana komponenta infrastrukturnih sistema. Tip i opseg javne infrastrukture zavisi od političkih odluka o prioritetima društvene reprodukcije. Za društvo čiji je prioritet maksimiziranje privatnih profita, javno ulaganje u infrastrukturu će biti svedeno na minimum i to onaj koji će omogućiti profitabilnije uslove proizvodnje za kapital. Sa druge strane, ukoliko je prioritet maksimizacija zadovoljenja potreba društva, opseg javne infrastrukture će biti proširen na sve one aspekte koji su neophodni za održavanje, ali i poboljšavanje životnog standarda, a tipovi javne infrastrukture će biti prilagođeni korisnicima bez obzira na njihovo imovinsko stanje.
 
Dodatno, javna infrastrukture sama po sebi nije garant zadovoljenja društvenih i individualnih potreba. U dominantno tržišnom okruženju, održavanje javne infrastrukture može imati troškove koji prete da ugroze funkcionisanje ovih sistema. Primer za to su mnogi javni zdravstveni sistemi kapitalističkih zemalja u neliberalnom periodu. Kako bi se osigurala funkcionalnost javne infrastrukture, neophodno je javno vlasništvo kombinovati i sa ostalim principima [[Ekonomska demokratija | ekonomske demokratije]].

== Lokalna kontekstualizacija ==
 
U Srbiji i na prostorima bivše SFR Jugoslavije najznačajnija infrastrukturna ulaganja su vršena tokom socijalizma. Mnogi od infrastrukturnih sistema izgrađenih tada i danas predstavljaju osnovu za funkcionisanje ovih privreda. Celokupni balkanski region bio je infrastrukturno zaostao u periodu pre Drugog svetskog rata, a ratna razaranja su u mnogim delovima ova društva dodatno unazadila. Brza modernizacija koja je usledila u eri socijalizma omogućila im je da uhvate korak sa razvijenim svetskim ekonomijama, kako po pitanju proizvodnje, tako i po pitanju unapređenja životnog standarda. Velike investicije izvršene su i kroz zajednički rad na Omladinskim radnim akcijama prilikom kojih su sprovedeni neki od najznačajnijih infrastrukturnih projekata socijalističkog perioda: pruge, autoputevi i druge saobraćajnice, fabrike, hidrocentrala, stambenih naselja itd.
 
Pored velikog investiranja u ekonomsku infrastrukturu, naročito su bila značajna ulaganja u sektore koji su imali za cilj da neposredno podignu kvalitet života stanovništva: javno finansirno zdravstvo, obrazovanje, transport, izgradnja kulturnih institucija (muzeji, pozorišta, domovi kultura), javnih površina itd.
 
Od 1980-ih godina kada ova društva zapadaju u krizu, obustavljeni su i mnogi infrastrukturni projekti. U Srbiji nakon ovog perioda nije bilo značajnijih infrastrukturnih ulaganja, a mnogi od sistema nisu adekvatno održavani. Pravi primer za to je sistem vodosnabdevanja u kojem izostaju adekvatna ulaganja još od 1970-ih godina. Slična je situacija i u sektoru železnica i  avioprevoza, koji su nakon decenija sistematskog zapostavljanja i potkradanja konačno došli na red za reformu, čiji je krajnji cilj privatizacija njihovih profitabilnih delova.

== Komparativna perspektiva ==
 
O značaju koji javna/zajednička infrastruktura ima za reprodukciju društva svedoče i primeri rekomunlizacije prethodno privatizovanih javnih infrastrukturnih sistema. Neki od najznačajnijih primera se mogu naći u sektoru vodosnabdevanja gde je usled rasta cene i opadanja kvaliteta usluge do 2015. godine u 37 različitih zemalja zabeleženo 235 slučajeva rekomunalizacije.<ref>Lobina, Emanuele (2015) [https://www.tni.org/files/download/ourpublicwaterfuture-1.pdf ''Introduction: Calling for progressive water policies''] in: Kishimoto, Satoko et. al. (ur.) “Our public water future: The global experience with remunicipalisation”. Transnational Institute (TNI), Amsterdam.</ref>

== Reference i izvori ==

<references />



CPE (2016) “Voda je zajedničko dobro. Prilog za borbu protiv privatizacije vodosnabdevanja”. Dostupno na: http://cpe.org.rs/wp-content/uploads/2017/12/Vode-je-zajedni%C4%8Dko-dobro_WEB-CPE-2017-1.pdf
 
Marija Jakovljević (2014) “Privatizacija železnice: već viđena katastrofa”. Dostupno na: https://www.masina.rs/?p=222
 
Vesić, Darko (2014) “Privatizacija JAT-a – ko gubi a ko dobija?”. Dostupno na: https://www.bilten.org/?p=556

Kishimoto, Satoko et. al. (ur.) (2015) “Our public water future: The global experience with remunicipalisation”. Transnational Institute (TNI), Amsterdam. Dostupno na: https://www.tni.org/files/download/ourpublicwaterfuture-1.pdf